Prikaz romana Mome Kapora „Beleške jedne Ane“: Beograd kroz Anine naočare

Iako je Momo Kapor svaku svoju knjigu pisao kao da je sublimacija mnogih drugih knjiga – barem se za jedan deo njegovog stvaralaštva može reći da jeste jedna velika knjiga kojoj kao da nema kraja.
 
Utisak da knjiga nije završena nakon poslednje stranice naročito je izražen prilikom čitanja romana „Beleške jedne Ane“, tim pre što je Kapor zaista docnije napisao i nastavak svog prvog romana.
 
Osim toga, „Beleške jedne Ane“ sastavljene su od zasebnih novinskih tekstova, pri čemu svaki može biti i celina za sebe, ali i neraskidivo povezan sa ostalim tekstovima, dok sâm njihov raspored ponekad nije ničim uslovljen.

A ako ima pisaca kojima se kao svojevrsna književna lična karta zadržalo njihovo prvo delo i pored mnogih koje će tek napisati, može se reći da Kapor u njih spada jer se „Beleške jedne Ane“ najčešće i smatraju najdostojnijim predstavnikom, pa i simbolom Kaporovog stvaralaštva.

Verovatno je takva ocena došla otuda što Kapor i u narednim svojim romanima daje slikovit prikaz beogradske svakodnevice, bilo da se vraća u svoje školske dane, bilo da piše o pojavama koje su toliko aktuelne da se jedva i primećuju golim okom.

Ali pošto Ana ipak ne gleda golim okom, nego kroz naočare, može se reći da će Beograd u Kaporovoj prozi zapravo uvek biti viđen kroz Anine naočare, koje toliko izoštravaju pogled da su se čitaoci sigurno više puta zapitali kako sami nisu primetili ono što je toliko očigledno i što im je svakog dana dostupno.

Ne samo Beograd i ne samo beogradska stvarnost predočena kroz doživljaje pomalo buntovne devojke, nego i tematika većine tekstova od kojih su „Beleške jedne Ane“ sastavljene, čine osnovu budućeg Kaporovog romanesknog stvaralaštva.

Naročito je upadljivo što je pisac i nakon svog prvog romana zadržao manir da osetljiva društvena, pa i politička pitanja komentariše kroz usputne opaske i neobavezne razgovore svojih junaka.

Ako se ima u vidu da je Kaporova Ana, premda tinejdžerka, uveliko zainteresovana i za teme koje obično dolaze tek u zrelijem dobu, ona mora izgledati kao nestvaran, pa i fantastičan lik. Međutim, moguće je i da pisac nije imao nameru da njegova junakinja bude neko koga srećemo na svakom koraku i u svakoj ulici.

A možda je Ana ipak sublimacija jedne generacije generacije koja stasava pod uticajem Beograda kakvog je u svom pubertetu zatekla, ali se pod njenim uticajem istovremeno i sâm Beograd menja.

Razume se da kroz ispovesti glavne junakinje, u stvari, progovara pisac lično, pa su zato tekstovi putem kojih se Ana u prvom licu obraćala svojim čitaocima zapravo bili upozorenje starijoj generaciji da preispita svoj odnos prema mladima i da razmisli koliko uopšte razume svoju decu.

A da li su Anine reči bile shvaćene i da li je nešto preduzeto na vreme, o tome će svaki čitalac moći da iskaže sopstveni sud, jer Ana nam se još uvek obraća.

Autor: Dušan Milijić