Prikaz romana „Ostajem ovde“: Snaga reči

Kuron je selo u južnom Tirolu koje se praktično nalazi na švajcarsko-italijansko-austrijsko-ugarskoj (kasnije, nemačkoj) tromeđi. Njegovi stanovnici mahom vode jednostavan život i zadovoljni su malim stvarima u životu: ispašom za stoku i skromnim obrocima za porodicu. Nije mnogo ambiciozna ni pripovedačica romana Trina: gotovo sve što želi jeste da predaje nemački jezik, za šta se i školovala. Upravo tako što postavlja kontrast skromnih potreba većine likova i nezajažljivosti istorije i politike na delu, italijanski pisac Marko Balcano (1978), velika književna nada Evrope, efikasnije propituje granice ljudskih mogućnosti, njihovog dostojanstva i trpljenja.

Pošto je Austrougarska izgubila Prvi svetski rat, a Italija se našla na pobedničkoj strani, ona kao plen preuzima, između ostalog, Kuron. Kako su njegovi žitelji mahom Nemci – a osim promene države uskoro dolazi i do novog, fašističkog režima koji potiskuje sve što nije italijansko – niti stanovnici sela mogu da nastave spokojan život i govore na zabranjenom maternjom jeziku, niti mnogi od njih mogu da ostanu na poslu. Ni Trina ne može da se bavi svojim pozivom („Umesto da prime nas, zaposlili su polupismene Sicilijance i seljake iz Veneta. Uostalom, poslednja Dučeova briga bila je hoće li ovdašnja deca nešto da nauče.“).

Početkom Drugog svetskog rata situacija u Kuronu se dodatno usložnjava. Većina meštana vidi spas u nacionalsocijalistima, kao svojim sunarodnicima. Neki im – kao Trinin muž Erih – čak i pristupaju, ali razočaranje je, normalno, posvemašnje.

O svemu tome, i o još mnogo čemu, glavna junakinja pripoveda kćerki Mariki, odbegloj s tetkom od rata, u pismu koje joj piše i koje zapravo tka ceo narativ. U okviru relativno kratkog romana od nešto preko dvesta stranica, autor postiže kompaktnost deleći pripovedanje na tri celine (Godine, Bekstvo i Voda), a njih na poglavlja čija kratkoća doprinosi agilnosti priče kao što je to slučaj i sa jednostavnim i fluidnim stilom, doduše prožetim finom lirskom književnom glazurom. S druge strane, naglašena emotivna nota – koja je ipak daleko od patetike – pomaže da Bolcano vrlo postepeno i spontano, pa tako i verodostojno, prati Trinin odnos prema faktičkom gubitku kćerke – od patnje, preko neizvesnosti do rezigniranog prihvatanja.

Taman kad bi čitalac očekivao da će se posle Drugog svetskog rata sa svojim mužem Trina možda domoći spokoja, pošto se pokazuje da mogu da se vrate u selo nakon zajedničkog bekstva („dezerterstva“), žitelji Kurona suočeni su s novim velikim problemom. Obnovljeni su planovi za građenje veštačkog jezera koje može da poplavi selo (što se na kraju i dešava). Osim kao dobra pripovedačica, Trina se pokazuje i kao veličanstvena glavna junakinja, zahvaljujući svom dostojanstvu koje iziskuje borbu čak i kad je ona možda unapred izgubljena, ili se bar odvija u vrlo nepovoljnim okolnostima. Roman sugeriše da osoba u neugodnom kontekstu može da se bori samo ako, uz neophodnu odlučnost, ima valjano oružje. Trinino oružje su – reči: alatka kojom je, osim hrabrošću, našla načina da potajno predaje lokalnim đacima na njihovom maternjem a trenutno zabranjenom nemačkom jeziku, da se bori protiv potonuća sela (tim povodom piše protestne note i novinama i Vatikanu) i da, kroz svoju veličanstvenu ispovest, prihvati gubitak voljenog bića, kao i da, u svim teškim trenucima, za razliku od mnogih suseda koji su otišli, ostane u svom mestu, kako i naslov knjige kazuje.

Autor: Domagoj Petrović