Prikaz romana „Slon na Karlovom mostu“: Sudbonosni susreti jedne julske noći u Pragu

Omamljena mirisima savane, koje je do nje doneo hamsin, vreo i suv vetar koji duva sa obala severne Afrike, slonica Hala probija zaštitnu ogradu zoološkog vrta u Pragu i izlazi u julsku, opojnu noć. Vođena razbuđenim instinktima i probuđenim sećanjem na gubitke i poniženja koje joj je, prokrijumčarivši je iz postojbine u srce Evrope, nanela egocentrična ljudska vrsta, životinja će dezorijentisano lutati jezgrom zlatnog grada, obrevši se najzad i na jednoj od njegovih najvećih i najočuvanijih znamenitosti – na Karlovom mostu. Tu, na kamenoj građevini koja duže od šest vekova spaja dve obale Vltave, preko koje svakodnevno prelaze užurbani stanovnici i još brojniji turisti, do svitanja će se desiti i veća čuda od toga. Nestvarni prizor preplašene i izbezumljene životinje oko koje su se okupili znatiželjnici, pokrenuće čitav niz neočekivanih zbivanja i sudbine brojnih junaka će se jedna sa drugom uklapati poput kamenih kocki od kojih je zidana drevna građevina.

Svi oni, kao rasuti delovi čudesne slagalice, u romanu Tomasa Trofimuka koji je na srpski jezik prevela Dubravka Srećković Divković, doneće važne odluke i pronaći će svoje mesto upravo zahvaljujući Halinom iznenadnom pojavljivanju u neočekivanom ambijentu. Njihovi životi u visokoj meri i podsećaju na ovog dobroćudnog debelokošca teškog pet tona, koji je odavno izgubio vezu sa prirodnim prebivalištem ne saživevši se sa okruženjem u kome predstavlja atrakciju i koji ne odoleva da se odupre zovu slobodnog života za koji više nije sposoban. Oni se, iako sasvim različiti među sobom, bore sa mnoštvom propuštenih prilika, sa osećanjem praznine i duboke samoće, pokušavajući da zaborave sve ono što nose kao emocionalni teret iz prošlosti i da se suoče sa neizvesnom budućnošću.

Julska noć biće presudna za Vašu, noćnog čuvara zoo-vrta, koji se tog posla prihvatio kako bi neometano mogao da se posveti književnom stvaranju, i njegovu suprugu, psihoterapeuta Martu, za njenu klijentkinju Šarku, balerinu čija je blistava karijera na zalasku, Amerikanku Mersi, čuvarku škotskog svetionika koja se bori sa zavisnošću od alkohola i suočava sa očevom smrću, klovna Josefa, koji se zabavljajući druge bori sa vlastitom samoćom i tugom, njegovu sestru Dančiku, članove hora koji u praskozorje izvode koncert na velelepnom mostu, kao i za čitav niz drugih likova koji su na istom mestu probdeli tu julsku noć.

Kroz pomrčinu, osim teških koraka slonice Hale koja će se u jednom času dati u raspomamljeni trk, začuće se i fijuk metka, i pucanje betona, i zavijanje sirene kola hitne pomoći, i škripa prozora, i tihi jecaj za bližnjim, i zvuci pada ljudskog tela u reku, i skladni glasovi čija se pesma razleže kroz tišinu, i reminiscencije na slavne žitelje Praga, i žagor čuđenja, i ljubavni grcaji, ali i čujni pripovedački glas građevine koja je mnogo više od raskošne scenografije za niz sudbonosnih susreta i životnih preokreta.

Most, sazidan za one koji žele da pređu sa obale na obalu moćne reke, koja je inspirisala slavnog češkog kompozitora Bedžiha Smetanu, u romanu Tomasa Trofimuka neosetno će prevesti čitaoca na suprotnu stranu od one za koju smo mislili da je jedina. Dovoljno je, podseća nas, da čujete: „Želim da vam ispripovedam priču. Zar nije ova jednostavna rečenica nešto predivno? Jer kad se jednom izgovori, doslovno svašta može da usledi – svašta je moguće.“

To – da je nadalje sve moguće – i jeste najveća moć koju književnost ima.

Autor: Olivera Nedeljković