Prikaz romana „Srećom, mleko“ – Nila Gejmena

Nil Gejmen je fenomen. Ne kažem da je to nešto dobro. Ne kažem ni da je loše. Samo iznosim činjenicu. Gejmenov Tviter nalog @neilhimself ima više od 1.8 miliona pratilaca, a tu je i kult sledbenika koji ga prate i na internetu i uživo. Kolega pisac je nedavno prokomentarisao da kada Gejmen govori, ljudi tapšu. Kada se nakašlje, oni se smeju. On izaziva lojalnost kao retko ko. Zato i postoji Gejmenov kult.

Iako je verovatno najpoznatiji po svojim romanima za odrasle, stripovima i radu na filmu, Gejmen nije jedan od onih autora koji povremeno „nažvrlja“ ponešto za decu. „Koralina“ (2002), jeziva priča u kojoj mama iz paralelnog sveta ima više ljubavi za junakinju od njene rođene majke, iako su joj oči dva našivena dugmeta, veoma je originalno i uzbudljivo delo; „The Wolves in the Walls“ („Vukovi u zidovima“) (2003) izaziva noćne more, što i sam naslov nagoveštava;  „Knjiga o groblju“ (2008), u kojoj stanovnici groblja usvajaju siroče, osvojila je nagradu Karnegi u Ujedinjenom Kraljevstvu i nagradu Njuberi u Sjedinjenim Državama. Gejmen nije samo „sumanuto prodavan pisac“ kao što stoji na naslovnici knjige „Srećom, mleko“, on zaista piše izuzetno maštovitu i uzbudljivu fikciju za decu.

Mnogo pre svega ovoga, 1997, izašla je knjiga „The Day I Swapped My Dad for Two Goldfish“ („Dan kada sam menjao tatu za dve zlatne ribice“), koju je, kao i „The Wolves in the Wall“ ilustrovao Dejv MekKin. Ova knjiga govori o tome kako se deca menjaju za tatu, koji je blaženo nesvestan svega što se dešava, jer je potpuno udubljen u čitanje novina.

I sada tata ponovo zauzima centralno mesto u „Srećom, mleko“. Iako je oglašavana kao nova Gejmenova knjiga, ovo je zapravo kreacija i Krisa Ridla. Kada je Gejmen nominovan za Karnegi nagradu za „Knjigu o groblju“, ilustracije koje je Ridl radio bile su nominovane za nagradu Kejt Grinvej, i to je prvi put da je došlo do takve dvostruke nominacije. U „Srećom, mleko“ Ridlov doprinos je neuporedivo veći.

Pa o čemu je reč? Jednostavno: tata izlazi da kupi mleko za decu, zadrži se nenormalno dugo, ali onda stigne kući sa tetrapakom mleka. Kada ga pitaju zašto se toliko zadržao, on im ispriča fantastičnu priču u kojoj je svemirski brod pun zelenih ljigavih vanzemaljaca (koji veruju da su plastični flamingosi vrhunac umetnosti na Zemlji); Splod (bog ljudi sa kratkim, smešnim imenima); poniji u jarkim bojama; vampiri (odnosno, fampiri, kako sami sebe nazivaju sa svojim jakim akcentima); galaktička policija dinosaurusa na spejs bajkovima; i – najvažniji od svih – profesor Steg, stegosaurus vremeplovac. Profesor Steg je jedna od onih osoba koja će stvari nazivati pravim imenom, na primer, osobnotransportna lebdilopta je osobnotransportna lebdilopta (iako mi mislimo da je to dirižabl). A, s obzirom na to da je došao iz daleke prošlosti, 150 miliona godina pre nas, on ima svako pravo da stvari imenuje kako hoće, jer on je svakako bio ovde prvi.

Onda, tu su i strahovi šta bi se sve moglo desiti ako Tatin tetrapak iz jednog vremena dodirne Tatin tetrapak iz nekog drugog vremena (to je, naravno, jedan isti tetrapak). Ovo je priča u kojoj ima puno ludosti.

Svakako je veoma maštovita i smešna – ipak je reč o Gejmenu – sa izuzetno velikim brojem detaljnih ilustracija. „Srećom, mleko“ je zabavna zamisao koju je Kris Ridl zaokružio i doveo do punog sjaja. Čitalac koji ima oko sokolovo će primetiti da su mnoge igračke, knjige i slike iz kuće nekim čudom postale deo Tatinog obrazloženja zašto kasni, na sličan način na koji lik Kevina Spejsija ispreda priču posmatrajući predmete koji se nalaze oko njega u filmu „Dežurni krivci“. (Gejmen ostavlja prostor za ovo time što u priču uvodi ponije poput onih iz popularnog serijala „Moj mali poni“).

A šta je sa onim mladim čitaocima koji ne znaju ništa o Gejmenu ili o tome kako je došao na ideju da je napiše? Šta je sa onim mladim čitaocima koji ne znaju da je Kris Ridl Tatu nacrtao tako da liči na Nila kada je bio mlađi? A šta sa tatama, i drugim starim Gejmenovim obožavaocima? „Srećom, mleko“ će im verovatno biti po ukusu!

Izvor: theguardian.com