Prikaz romana „Tvorac anđela“: Filozofija rizika

„Tvorac anđela“ je treći i, na neki način, najrizičniji roman anonimnog engleskog autora koji se potpisuje pseudonimom Aleks Nort. Iako je njegovo novo štivo puno gotske, pa i horor atmosfere, rizik nije u tome: obe spomenute poetičke crte prisutne su i u Nortovim bestselerima „Noćni šaptač“ i „Senke“, takođe objavljenima u Laguni.

U čemu je onda razlika? Najpre, siže „Tvorca anđela“ znatno je razuđeniji: „pokriva“ dve porodice uzorne Kejti Šo, njenog sve devastiranijeg brata, nekoliko lokalnih psihopata od kojih je jedan i profesor filozofije, ruševnu kuću u kojoj potonji živi a koja je i sama, praktično, lik, jednog dobrog i umnog detektiva i mnoštvo flešbekova i tačaka gledišta. S obzirom na sve to, čitaocu na momente može da se učini kako je Aleks Nort odustao od žanra trilera. Posebno što autor ovog puta uvodi kao bitan i filozofski sloj – oličen pre svega u pitanju determinizma, koje je apsolvirano sa više strana, počev od toga što je pojedine opisane tragičke događaje teško pojmiti ne uzevši u obzir sudbinsku predodređenost, do toga što je determinizam predmet koji predaje kapitalna žrtva romana profesor Alan Hobs, za kog se ispostavlja da je i sam bio zločinac i da, uprkos ličnom blagostanju, živi u ruševnoj kući takođe iz „filozofskih“ razloga. Kada smo rekli da je i ona jedan od likova romana, mislili smo na uvršćivanje njenog istorijata u štivo, koji možda donosi i najviše gotskih elemenata.

Tanku liniju između dželata i žrtve ne opisuje sopstvenom sudbinom samo Hobs, nego i brat glavne junakinje Kris Šo. Kada Kejti nije ispunila svoj deo porodičnog zadatka i odvela brata kući iz škole, kako bi bila sa svojim mladićem i budućim suprugom, Kris je brutalno napadnut i isečen, da bi decenijama kasnije važio za glavnoosumnjičenog za ubistvo Hobsa. U međuvremenu je pretrpeo tolike posledice brutalnog napada da je postao alkoholičar i beskućnik. Dva po siže centralna zločina povezuje pažljivo profilisan lik detektiva Lorensa Pejdža, koji je pobočno administrirao prvi, a sržno vodio drugi. Pritom je došao do toliko logički zamršenih zaključaka da se ispostavilo da su Krisovo i Hobsovo stradanje povezani i da je ubijeni profesor filozofije bio opsednut lokalnim serijskim ubicom Džekom Lokom, što takođe ima veze sa raspletom. Čitalac ne bi trebalo da se divi inteligenciji detektiva nego Aleksa Norta, koji ga je takvim osmislio.

Tako je autor uspeo da, u drugoj polovini romana, uveže izrazito višeslojnu radnju u skladu sa zakonima trilera. Što se filozofske strane štiva tiče, ona je bitno obeležena i pitanjem krivice, jednim od ključnih a najmanje razrešenih problema judeohrišćanske civilizacije: po Starom zavetu smo praktično svi unapred grešni zbog tuđeg, praroditeljskog greha. Kejti se zbog toga što nije dopratila brata do kuće kajala celog života. A nije ga dopratila iz želje da bude sa dečkom: da vodi vlastiti život. Klackalica nametnute obaveze – čije ju je neispunjenje dovelo do griže savesti – i potrebe za namirivanjem sopstvenih potreba primoravala ju je da, i otkako se udala, traži brata i nastoji da mu pomogne i da ga, kad je zloupotrebio njeno gostoprimstvo krađom, prijavi policiji. Kraj romana je moćan ne samo zahvaljujući visprenosti detektiva Pejdža, već i zato što glavnoj junakinji organski nudi mogućnost da razreši sopstveno moralno kolebanje. Umesto još jednog od pitanja koje štivo postavlja, pitanja da li će ta mogućnost dovesti Kejti do razrešenja večite lične dileme i od eventualnog odgovora, umesnijim se čini upit: da li je „anonimus“ Aleks Nort po izvornoj struci filozof?

Autor: Domagoj Petrović