Prikaz „Silueta starog Beograda 3: Medaljoni“: Vizionari, bonvivani, zadužbinari i veliki sanjari naše prošlosti

„Medaljoni“ završavaju i zaokružuju veličanstveni serijal iz domena publicistike „Siluete starog Beograda“ koji na neki način sažima i na jednom mestu sakuplja životno delo našeg slavnog kozera Milana Jovanovića Stojimirovića, čuvenog književnika, diplomate, novinara i arhivara, koji je svoja saznanja o značajnim ličnostima i događajima iz bogate srpske istorije, pretvorio u svojevrsni pisani spomenik našoj prošlosti, dajući joj, ovekovečenoj rečima, trajnu neprolaznost. Nakon „Kozerija“, u kojima donosi zanimljive priče iz minulih vremena, i „Portreta“, u kojima nam je približio neke od najpoznatijih velikana iz oblasti politike, nauke i umetnosti, u „Medaljonima“ nas upoznaje s čitavom plejadom likova koji su, manje poznati javnosti, delali i stvarali na ovim našim prostorima i svojim radom, ličnošću ili prosto autentičnošću ostavili trag za sobom. Piscima u potrazi za nadahnućem svaka od ovih kratkih storija može da posluži kao inspiracija za duži roman, a režiserima za filmove i serije.

Knjigu otvara izvesni princ od Linja koji je kao visoki oficir habzburške vojske svojevremeno, tamo neke 1787. godine zasuo Beograd s 12.000 topovskih đuladi, a u slobodno vreme se družio s austrijskim i francuskim kraljevima i carevima, Marijom Antoanetom, Katarinom Velikom, Geteom, Rusoom i Volterom, pa čak i s Kazanovom. Za razliku od njega, Beograd nije napadao već branio čuveni Hranisav za koga se smatra da je u vreme knjaza Miloša stvorio prvu srpsku vojsku, po ugledu na evropske armije, što jamačno nije mogao biti lak posao jer Srbi, za razliku od njega, nisu bili poznati po vrednoći i disciplini. Bio je jedan od onih koji su pokušavali da izgrade Srbiju u vreme kada je, tek izašla iz turskog vilajeta, pokušavala da se izdigne iz zaostalosti i primitivizma. O stepenu nerazvijenosti tadašnje vojske govori i činjenica da je vojna menza često bila kuhinja kneginje Ljubice koja je sama morala da hrani vojsku i leči ranjenike. U vreme kada čak ni oficiri nisu bili uvek pismeni, jednu od prvih knjižara u Knez Mihailovoj otvorio je Mita Stajić. Ne samo da je knjige prodavao, već ih je i izdavao, i pritom je njegova radnja bila stecište tadašnjih pisaca i umetnika. Katalog njegovih knjiga imao je preko 500 strana!

U 19. veku, u kojem je Srbija još bila bukolička zemlja stočara i planinskih pastira koji još nisu redovno čuli ni za poljoprivredu i ratarstvo, a kamoli za škole, sudove i industralizaciju, mnogi su prosvećeni ljudi unosili velike promene i gurali zemlju putem napretka. Kakav je samo uticaj na začetke agronomije kod nas imao doktor nauka Đorđe Rodić kada je sredinom 19. veka pokrenuo list „Seljak“ koji će biti poput univerziteta za svoje čitaoce! Žedni saznanja i napredovanja, ljudi su se za njegove brojeve grabili čak i u Bugarskoj i Bosni!

Saznaćemo i zašto je Ilija Kolarac, veliki bogataš, dobrotvor i vlasnik čuvene zadužbine, čamio u tamnici pred kraj života. U vreme kada se u Srbiji ženska čeljad nisu u škole slala, živela je izvesna Milovukovica koja je, nakon svršenih škola u Rusiji, prihvatila ponudu kneza Mihaila da sa samo 19 leta predvodi prvu srpsku višu školu za žene! U prvih pola veka rada osposobila je više hiljada devojaka za učiteljski posao, starajući se o njihovom držanju i svetonazoru i decenijama nakon što bi kod nje diplomirale. Kraljica Natalija često je posećivala njenu školu s čitavom armijom lakeja u livrejama deleći devojkama slatkiše. Milovukovica je, moglo bi se reći, bila prvi ženski ministar bez portfelja, žena koja se, pored borbe za prava i obrazovanje žena, u vreme rata bavila i zbrinjavanjem ratnika i ranjenika. Njoj sličnih odlučnih i sposobnih dama ima još u ovoj neprocenjivoj knjizi.

U knjizi će se naći i pripovest pančevačkog Švabe Vajferta, vlasnika čuvene pivare, koji je zaradu od piva bezglavo trošio na otvaranje rudnika, hobi, ili opsesiju, zbog kojeg je vazda bio na rubu bankrota. Otud i one stare izreke „švorc kao Vajfert“ i „lud kao Vajfert“. Na kraju mu je rudnik u Boru postao zlatna koka i doneo mu čak i svetsku slavu! Bio je i veliki dobrotvor i donator, svoje rudare nije iskorišćavao, već im je gradio kuće, kolonije, škole i ambulante iz sopstvenog džepa, pošto su banke uglavnom bežale od njega glavom bez obzira.

Kod mnogih od ovih velikih ljudi važi da su u svojoj veličini, dok su otvarali nove puteve za zemlju koja se budila iz viševekovnog ropstva i vodili je u pravcu razvoja, zapravo bili veoma dobri, plemeniti i humani, i da im cilj nije bilo samo sopstveno bogaćenje, već i napredak zemlje koja ih je rodila. Bez obzira da li su bili osnivači prvih institucija, ministarstava, škola i zavoda, ili vlasnici prvih rudnika i fabrika amrela, bili su to ljudi koji su svojim radom i vizijom utabavali još neprokrčene staze u Srbiji otvarajući ih za neku lepšu budućnost.

Autor: Miroslav Bašić Palković