Privatni život Marija Vargasa Ljose

Privatni život pisca nije u njegovoj biografiji nego u njegovim knjigama. Nikada me nisu zanimale sentimentalne avanture ili porodična istorija stvaralaca. Zaslužuju pažnju tek kada se prepliću sa njihovim delima, postajući na taj način materija umetnosti. U slučaju Vargas Ljose njegov prvi brak – ni manje ni više nego sa tetkom Hulijom koja je bila starija deset godina od njega – inspirisao je izuzetno zabavno štivo koje je bilo svojevrsna preteča žanra. Godine 1977, kada je izašao roman „Tetka Hulija i piskaralo“, još uvek nije bilo reči o autofikciji koja bi mešala maštu i stvarnost zamagljujući granicu koja odvaja činjenice od izmišljenog. Vargas Ljosa je iskoristio sopstveno iskustvo pišući o erotizmu i rizicima umetničkog stvaranja, bogoubistvu koje preti da ugrozi zdrav razum onoga ko se usudi da izmisli likove, mesta i zaplete, mešajući se bogovima u posao. Smešten u eru vladavine Manuela Odrije, vojne diktature sa elementima autoritarizma, populizma i liberalnih ekonomskih rešenja, roman „Tetka Hulija i piskaralo“ pripoveda o skandaloznoj vezi koja je izazvala potres u autorovim porodičnim krugovima, i koja je naposletku dovela do oštrog sukoba mladog Marija sa nepopustljivim i agresivnim ocem, koji je odabir svog sina da bude pisac posmatrao kao opasnu ekstravaganciju. Ako me sećanje ne vara, bilo je tu jurenja sa pištoljem po čitavoj Limi. Otac je izjavio da bi pre ubio Marija nego mu dozvolio da se bavi pisanjem, tim zanimanjem koje bi osramotilo njegovu porodicu, smatrajući da je pisanje samo još jedan korak ka homoseksualnosti.

„Tetka Hulija i piskaralo“ je jedan od Vargas Ljosinih ranih radova u kom prostor dele autobiografsko i istorijsko sa izmišljenim i nepouzdanim. Ovaj roman je prava književna poslastica. Čitajući ga zapitao sam se šta je bolnije – prerani gubitak brižnog oca ili sukob sa netolerantnim i grubim? U članku „U senci oca“ Vargas Ljosa priznaje: „Imao sam užasan odnos sa ocem, godine koje sam proveo živeći sa njim, od svoje jedanaeste do šesnaeste, bile su noćna mora. Zavideo sam svojim vršnjacima u detinjstvu i ranoj mladosti koji su se lepo slagali sa roditeljima. Otuda i moje uverenje da dobar odnos sa ocem pozitivno utiče na karakter, na unutrašnji mir.“ Vargas Ljosa kaže da mu je otac pružio ruku pomirenja u poznim godinama ali da je odbio da se sastane sa njim. Pretpostavljam da je to bila teška odluka. Možda je trebalo da pokaže više razumevanja imajući u vidu koliko mora da je bio veliki napor za čoveka poput njegovog oca da napravi takav gest, koji bi mogao biti protumačen kao slabost. Vreme se ne može vratiti, stvari se ne mogu uraditi drugačije, ali možemo se zapitati da li smo zaista mi oni koji prave izbore ili nas okolnosti guraju u jednom ili drugom smeru. Bilo je onih koji su isticali da Vargas Ljosa možda nikada ne bi ni pisao da ga otac nije zlostavljao. Za uplašeno dete koje se krije ispod čaršava knjige su često pribežište, sigurno mesto gde se može biti neko drugi, živeti neki drugi život, gde makar na tren nestaju ogorčenost i usamljenost. Tako je bilo u slučaju Žila Verna. A onda i Viktora Igoa. U Vargas Ljosinom slučaju, želja za begom u literaturu samo se uvećala kad ga je otac poslao na vojnu akademiju.

Teško je objasniti šta za mene predstavlja roman „Grad i psi“. Škola koju sam pohađao nije bila vojna akademija poput Leonisia Prada koju je pohađao Vargas Ljosa ali mnogi profesori su bili penzionisana vojna lica iz Frankove ere. Fizičko kažnjavanje je bilo uobičajeno: šljage, ćuške, šutiranje. Nikad nas nisu oslovljavali imenom. Umesto imena koristili su broj ili prezime. Morali smo da stojimo u vrsti, pevamo rodoljubive pesme na putu do učionice. Pokazivanje slabosti izazivalo je prezir. Bio sam nesrećan u toj sredini. Kod kuće me nikada nisu tukli. Bežao sam od sukoba i nalazio utehu u knjigama. Čitanje romana „Grad i psi“ ne samo da me nije deprimiralo već mi je pomoglo da pronađem svoje mesto na akademiji, ukazavši mi na to da postoji nešto više od mačizma, gluposti i nasilja.

Insistiram na tome da je privatni život Marija Vargasa Ljose u njegovim knjigama. Divim se slobodi sa kojom se Vargas Ljosa ponaša. Raskid sa marksizmom navukao mu je na vrat napade ostrašćene levice. Optuživali su ga da radi za CIA-u. Napravio je prelaz sa komunizma na liberalizam a da se nije pretvorio u reakcionara. Uvek se čvrsto zalagao za slobodu mišljenja, demokratske vrednosti i ljudska prava, kritikujući bez zadrške rasizam, ksenofobiju i diskriminaciju žena, homoseksualaca i ostalih ugroženih manjina. Ne delim njegovu veru u neoliberalna ekonomska rešenja. Sa divljenjem se sećam njegovih članaka o Nelsonu Mandeli. Dok sam predavao filozofiju koristio sam te članke na časovima etike da bih istakao važnost demokratske kohabitacije i poštovanja ljudskog dostojanstva. Učenici nikada nisu bili ravnodušni kada bi ih čitao. Cenili su njihovu jasnoću i čvrste stavove koje su otelovljavali.

Vargas Ljosa je nesumnjivo najveći živi pisac španskog govornog područja. Nakon što je dobio Nobelovu nagradu nastavio je da piše, iznedrivši značajna dela poput „Burnih vremena“ u kojima ne uspeva da zaokruži priču kao što je to bio slučaj sa romanima „Rat za smak sveta“ ili „Jarčeva fešta“ ali je u domenu naracije ostao majstor i izuzetno vešt po pitanju introspekcije, koja je oduvek odlikovala njegov stvaralački put. Uprkos simpatijama koje gaji prema Sjedinjenim Američkim Državama, u „Burnim vremenima“ ukazuje na brutalnost njihovog mešanja u unutrašnju politiku Gvatemale i svrgavanje Hakoba Arbensa u državnom udaru. Smatram da je „Razgovor u Katedrali“ Vargas Ljosino remek-delo. Objavljen 1969. godine, ovaj roman je ambiciozni prikaz Perua pod Odrijinom diktaturom koji oscilira između socijalne kritike, politike i ponicanja u ljudske strasti iz ironične i moralizatorske perspektive. Promišlja na temu zla i poraza, korupcije i etike, slobode i istorijskih okolnosti koje utiču na pojednica, umanjujući njegovu moć izbora. „Razgovor u Katedrali“ je jedan od velikih romana dvadesetog veka koji je peruanskog autora svrstao rame uz rame sa Foknerom, Džojsom i Tomasom Manom. Ovaj roman je poput delikatnog satnog mehanizma koji kuca u ljudskom ritmu.

Vargas Ljosa je pokazao u više navrata da se ne boji smrti i da očekuje da će umreti sa perom u ruci, radeći na novom rukopisu. Zamolio bih smrt da mu u tom slučaju dozvoli da stavi i završnu tačku.


Autor: Rafael Narbona
Prevod: Ivana Veselinović