Salvador Dali je ilustrovao knjige – uključujući i Bibliju

Salvador Dali je bio globalni brend pre nego što je taj izraz postao sveprisutan. Nakon završetka Drugog svetskog rata pa sve do smrti 1989. godine, bio je sveprisutan u svetu umetnosti, mode, televizije, filma i advertajzinga – uvrnuti nadrealista koji je kao mladić bio u zatvoru zbog svoje umetnosti, ali je poživeo dovoljno da svoj kreativni zanos unese i u holivudske filmove.

Tokom druge polovine života, Dali je imao zanimljiv posao „sa strane“ koji, začuđujuće, nije privukao veliku pažnju istoričara umetnosti. Kada nije radio scenografiju za filmove, čuveni umetnik je ilustrovao remek-dela zapadne književnosti: „Don Kihota“ i „Magbeta“ 1946. godine, „Božanstvenu komediju“ u periodu od 1951. do 1964, Bibliju tokom 1963. i 1964, „Alisu u zemlji čuda“ 1969, „Henrija Petog“ i „Henrija Šestog“ 1970, „Gargatuu i Pantagruela“ 1973. i „Izgubljeni raj“ 1974.

Ukoliko vam sve ovo nije neobično, trebalo bi da imate u vidu da je reč o istom umetniku koji je proveo 35 dana u zatvoru zbog „anarhističkih tendencija“ i bio otvoreno protiv katoličke crkve u „L’Age d’Or“ iz 1930. godine koji je napisao sa Luisom Bunjuelom. Bezobrazni provokator koji je ismevao tradiciju završio je koristeći svoj talenat za slavljenje i očuvanje zapadne književne tradicije.

Važno je napomenuti da Dalijeve ilustracije nisu nikakva vrsta subverzivne šale na račun ovih tema. Blistavi akvareli koje je stvorio za Bibliju ozbiljni su prikazi njenih svetih tema – „potpuno kretanje kroz hrišćansku istoriju spasenja“ koja pokazuje „Dalijevu duhovnu stranu“, kako tvrdi Holdžer Kempkens, direktor Diözesanmuseum Bamberg u Nemačkoj gde je nedavno održana izložba sa svih 105 Dalijevih ilustracija iz Biblije. Iako je Dali koristio svoj čuveni kitnjasti stil prilikom ilustracija svih navedenih knjiga (za „Don Kihota“ je potapao puževe u mastilo i puštao ih da puze po papiru), oslikao je mnogo klasika, i  to je radio toliko dobro i dugo, da bi se taj deo njegovog rada odbacio kao velika, ironična šala.

Ovim radom se bavio u delu karijere kada je bio bogat i slavan i verovatno je mogao da izabere kakav god projekat je želeo, pa ostaje pitanje zašto je takav umetnik prihvatao ovakve poslove? Za one koji izučavaju Dalijev lik i delo odgovor je veoma jednostavan: on nikada nije ni bio kontrakulturan. Tipični plaćeni poslovi za Dalija bili su oni koji su mu pružali najbolju zaradu: radio je za anarhiste, komuniste, nadrealiste i, na kraju, za svoje pokrovitelje multimilionere Alberta Rejnoldsa i Elenor Mors. Pretvarao se da je političan kada mu je to odgovaralo, ali je u srcu uvek bio zainteresovan samo za odbranu ideologije „dalizma“ i što je više novca na tom putu uspevao da zaradi, to bolje. Verovatno najčuvenija kritika na njegov račun je i najkonciznija: Andre Breton, otac nadrealizma, nadenuo je Daliju 1939. anagramski nadimak Avida Dollars, koji na francuskom zvuči poput „avide à dollars“ odnosno „željan dolara“.

Oni koji brane Dalija ne osporavaju da je bio ideološki nedosledan. Ali i pitaju – ko očekuje potpunu doslednost od velikog umetnika? Ili još važnije – ko zapravo želi tako nešto? Kako je to kritičarka Roberta Smit istakla, Dalijev rad nastavlja da očarava delom zbog toga što se ne uklapa ni u jednu jednostavnu kategoriju poput „liberalne“ i „konzervativne“. Kada ga je konzervativni prijatelj optužio da je blag prema fašizmu, Dali je sebe prozvao „anarho-monarhistom“. Kako se njegova karijera razvijala, tako je ovaj oksimoron postajao sve istinitiji.

Gde su ostali umetnici zašli u dogmatske stilove i uverenja u srednjim godinama života, Dali se, moglo bi se reći, ustalio u svojim kontradiktornostima i postao, kako je istakao kustos Ben Hiki, „zainteresovan za duhovnost, hrišćanstvo i misticizam“. Nastavio je da istražuje šokantne teme poput zabranjene seksualnosti, veštičarenja i smaka sveta, ali je to radio u pauzama ilustrovanja dela koje su stvarali Šekspir i Dante.

Kod „Magbeta“ je u drugom činu za drugu scenu naslikao Ledi Magbet iz profila i njenog supruga frontalno tako da čine dve polovine jednog jezivog lica. Ilustracije za „Don Kihota“ su grublje i manje iluzionističke – dok ih proučavate, sve vreme ste svesni da su nacrtane na papiru što je savršeno za roman o čoveku koga izludi sopstvena biblioteka. Njegov prikaz „Alise u zemlji čuda“, koji je završen u vreme kada je kontrakultura bila na vrhuncu, verovatno je Dalijev najdragoceniji doprinos umetnosti ilustracija – za Luisa Kerola, Dali je zamenio svoju svežinu i lucidnost za sanjivu akvarel estetiku.

Njemu svojstvena estetika se ipak nalazi u ilustracijama Biblije. Pravi je izazov posmatrati Dalijeve ilustracije kao vežbu „ujedanja ruke koja hrani“, ali na većini je ipak uspeo da izvede nešto mnogo izazovnije. Ostao je veran biblijskoj moralnoj perspektivi dok je teme učinio manje prepoznatljivim: kako to Kempkens primećuje, neke od njegovih slika deluju gotovo suprotstavljeno i stvaraju u posmatraču osećaj kao da prvi put čuje za stvaranje, blagovesti ili Hristovo rođenje. Isto se može reći i za Dalijevog užasavajućeg Nabuhodonosora, podtcenjenog Jovana ili Devicu Mariju u plavoj tkanini uzvišene topline.

Salvador Dali je dogmatsku čistoću svoje mladosti zamenio svetovnim ugodnostima moći, vlasništva i erosa. A nisu sva zemaljska zadovoljstva loša – u ovom slučaju, ona su ga motivisala da nastavi da stvara dela koja čine ideološku zbrku, ali su, kao umetnička dela, bespogovorno majstorska. Negde na nebesima, Breton i dalje proziva Dalija jer se prodao, a izdajnik Dali se pita: koja budala bi uopšte očekivala od nadrealiste da bude dosledan?  Zahvaljujući Daliju i njegovim briljantnim ilustracijama, zaostavština ovog pokreta je danas čvrsto anarho-monarhistička.

Pomenute ilustracije možete pogledati ovde.

Autor: Džekson Arn
Prevod: Dragan Matković