Santjago Ronkaljolo „Crvenim aprilom“ daje superioran odgovor na izazov pisanja o užasu

Pisac Santjago Ronkaljolo citirao je Salmana Ruždija da bi se složio s njim kako je „portretisanje užasa uvek izazov u književnosti.“ On se sa tim užasom suočio u „Crvenom aprilu“ što se ispostavilo trijumfalnim a njegov roman ovenčan nagradom „Alfaguara“ za 2006. Ronkaljolo, Peruanac koji boravi u Španiji, najmlađi je autor koji su do sada dobili ovu nagradu u iznosu od 175.000 dolara (nekih 150.000 evra), koju je autoru uručio Hesus de Polanko, predsednik „Grupe Santiljana“ koja je vlasnik nekoliko izdavačkih kuća, između ostalog „Alfaguare“.
 
Polanko je nazvao „Crveni april“ „izvanrednim romanom“ posredstvom kojeg se čitalac upućuje u zbivanja u Peruu u poslednjih dvadeset pet godina, „bolje nego da je pročitao mnoštvo reportaža“. Ronkaljola je žiri „jednoglasno“ favorizovao i proglasio njegov roman najboljim od šest koji su se, od 510 poslatih na konkurs za nagradu, našli u najužem izboru. Žiri je istakao da moć ovog romana leži u „apsolutnoj prirodnosti s kojom je ispripovedan, a da se pritom ne opažaju književne pretenzije“. Radnja Ronkaljolovog romana se odvija u Ajakuću, nakon najtežih godina rata između komunističko-revolucionarne partije Svetli put i državnih snaga koje su pripadale raznim vladama, ali u ovom romanu ima mesta i za „neke druge stvari, veoma krvave i veoma tipične za Peru“, izjavio je jedan od članova žirija.

Glavni junak, zamenik okružnog tužioca Feliks Čakaltana Saldivar, isprva osrednji i bezvoljan čovek, na kraju će postati središte bure jezivog nasilja. Pomalo „isprepadan“ brzinom kojom se razvija njegova književna karijera, Ronkaljolo je objasnio da ga oduvek privlače psihopate kao ljudi koji ignorišu društvena pravila kako bi utažili sopstveni apetit, i gubitnici koji od tolikog poštovanja društvenih pravila ne uspevaju da mrdnu s mesta, i da u „Crvenom aprilu suočava tužioca koji veruje u zakon sa serijskim ubicom.

Kao svoje favorite, Ronkaljolo je naveo autore poput Ijana Mekjuana, Džona Kucija, Roberta Bolanja i Antonija Tabukija ali je priznao da su na njega u obradi krupnih pitanja za čovečanstvo na koja nema definitivnog odgovora uticali i stripovi, na primer „Pakao“, ili filmovi kao što su „Sedam“ ili „Kad jaganjci utihnu“. „Naše razumevanje najbrutalnijih konflikata obično nije složenije od razumevanja kakve anegdote“, izjavio je pisac. „Obično smo mi dobro, a drugi zlo“, dok je u stvarnosti, kako je upozorio, „linija razgraničenja osetljivija“, naznačio je Ronkaljolo pominjući decenije „u kojima je u Španiji trebalo čekati da pisci poput Havijera Serkasa ili Martinesa de Pisona napišu svoje verzije Građanskog rata“.
 
Izvor: El Konfidensijal
Prevod: Igor Marojević