„Sirena sa Crne Konče“: Sloboda kao kavez, večna kob ženskosti

Dok se podiže prašina oko najavljene igrane verzije Diznijevog crtanog filma „Mala sirena“, u kojoj je za glavnu ulogu odabrana afroamerička glumica, Monik Rofi iznosi ništa manje nekonvencionalnu književnu obradu teme ovih mitskih stvorenja. Njen roman „Sirena sa Crne Konče“ (2020), nagrađen uglednim priznanjem Costa, dodiruje tradiciju magijskog realizma i vraća prednost drevnoj izvornosti legende, dok ispreda zanimljivu, ubedljivu priču o slučaju koji se u proleće 1976. godine navodno desio blizu obala Svete Konstance, u karipskom arhipelagu.

Mladi lokalni ribar Dejvid Batista „pripalio je džoint i ostao da prebira po žicama“ svoje gitare. Kada vam ovako predstavljen lik, tipičan rastafarijanac sa dredovima, opiše šta je usledilo, nemoguće je ne složiti se sa njegovom nedoumicom: „Da nije jutros poduvao nešto posebno jako?“ Jer iz zalivskih voda iznenada izranja morska sirena, žena „crvene kože, ne crna, ne Afrikanka. (...) Bila je žena crvena nalik američkim Indijankama.“ Stvorenje počinje da ga prati u relativno pravilnim vremenskim razmacima i dočekuje obično na istom mestu, slušajući njegovu pesmu. Nažalost, opasna navika ubrzo je dovodi previše blizu ljudima suprotnih namera, učinivši da postane plen kitolovca sa Floride, pristiglog na takmičenje. Kapetan Klejson planira da neočekivani ulov proda nekom cirkusu nakaza ili prirodnjačkom muzeju – u svakom slučaju, za veliki novac i slavu.

Ali Dejvid koristi pijanstvo bahatih pridošlica da sirenu oslobodi i sakrije u svojoj kući. Dok razmišlja šta bi sledeće mogao učiniti, ona se vraća u prvobitni ljudski oblik i za to vreme, pomalo predvidljivo, osvaja spasiočevo srce. Na putu ponovnog sticanja devojačke prirode, Ajkaji (kako se zvala pre nego što je strašnom kletvom ljubomornih sunarodnica proterana u more) nesebično pomaže gospođica Dejn, bogata zemljoposednica i takođe „retka zverka“ na ostrvu, zajedno sa svojim gluvonemim sinom Redžijem. Nažalost, oni koji žele da se dočepaju sirene i zloupotrebe je mnogo su brojniji i uticajniji, a snaga predrasuda, nepoverenja, koristoljublja večna je i neuništiva.

Posežući za mitsko-fantazijskim sižeom, Monik Rofi ga vešto stavlja u savremeniji kontekst, lišavajući radnju bajkovitih elemenata. Time je svemu pružena daleko verodostojnija verzija scenarija koji bi zadesio jednu sirenu da se zaista naprasno pojavila među ljudima. Pre svega, važan je izabrani stil pripovedanja koji čini smena dnevničko-memoarskih zapisa ostarelog Batiste, punih četrdeset godina kasnije; zatim, Ajkajinih sećanja oblikovanih (očekivano) kao pesma – slobodnim stihom nanizan tok misli; naposletku i objektivnog kazivanja iz trećeg lica. U sva tri diskursa dominira zajednički deskriptivni manir, naglašeno „ostrvski“ i prožet jakom atmosferom podneblja, njegovog mirisa, klime, dijalekta, pristupa životu. Stoga je način izlaganja u velikoj meri arhaičan, kao kod davnih zapisa, blizak iskonskom osećaju jedinstva čoveka i prirode, čulima otvorenim za sva njena čudesa.

Ajkaja je drugačija sirena jedino u smislu da doterane, evropskom kulturnom krugu i pretežnom čitalačkom uzrastu namenjene, bajke nisu tako naturalistički precizno dočarale ukleta bića na razmeđi dva sveta. Njeno domorodačko poreklo je fizički očigledno, a ipak, kao preobražena devojka, nije nikome nalik, budući da je njen narod vekovima ranije istrebljen pred navalom kolonizatora. Još ranije svojom lepotom, glasom i životnom energijom, koji su joj protiv volje privlačili muškarce i sledstveni gnev zajednice, ni kriva ni dužna postaje žrtva progonstva i osude na zatočeništvo među talasima. Postupak metamorfoze iz poluribe u devojku i (kasnije) natrag prikazan je precizno, neuvijeno, baš kao i animalna brutalnost poriva lovaca da neuspešno oskrnave lovinu. Ajkajino zatvaranje u obličje sirene nedvosmisleno simbolizuje zapečaćenu ženskost i pokušaj da se silom zauzda njena prirodna moć koja pojedine ugrožava.

Pitanje polnosti i njenog osvešćivanja pokrenuto je na više od jednog načina, posebno interesantno u slučaju ostarelog kapetana Tomasa Klejsona. Lov je za njega tradicionalan pokušaj da na probu stavi muškost svog sina Henka, zabrinut jer je dečko osećajan, naklonjen poeziji, dalek alfa mužjačkom stilu ophođenja koji su generacije pre njega postavile i gajile kao imperativ. Romantičnom Henku Ajkaja odmah postaje lirski ideal, njegova „Helena s Atlantide, vodena draga“.

Drugi problem tiče se različitosti i, pored očigledne teme uvedene pojavom stranog bića, na širem planu obuhvata istoriju samog ostrva, rasnu netrpeljivost, ostatke robovlasničke prošlosti. Slično Ajkaji, Arkadija Rejn je „strano telo“ u vlastitoj sredini, potomak belih zemljoposednika, iako po mentalitetu i govoru sasvim stopljena sa podnebljem, uključujući životnu ljubav prema ocu svog deteta, Dejvidovom stricu umetniku. Dotični je sa ostrva odbegao iz dva razloga: prvi, očigledniji, tiče se nevoljnosti da bude „kućni crnja“ i skrasi se u vili zatrovanoj robovskim nasleđem. Drugi je složeni poriv prema slobodi, isti koji je Ajkaju u svim vremenima i fazama bitisanja na kopnu držao što dalje od braka. U tom smislu, sirena i Lajf (Redžijev otac) jesu pripadnici iste uklete, lutalačke vrste – dok gđica Rejn i Dejvid Batista otelotvoruju usamljene ostrvljane, vezane za tlo na kome uporno čekaju.

Pored pitanja slobode i (sputavanog) Erosa, shodno mitskom uzoru zastupljen je cikličan odnos prema vremenu, pa Ajkajini preobražaji uvek ostaju povezani sa nepogodama i u pravilnim odsečcima ponavljani da podsete junakinju na neraskidivost bačenih čini. Njen opisani boravak na čvrstom tlu prekida razorni uragan Rozamunda (uzgred, zašto nepogode obavezno imaju ženska imena?), kome prethodi nekoliko sličnih atmosferskih promena sa ciljem da upozore meštane, ali i samu Ajkaju na kob koju vuče za sobom, ma gde se pokušala skloniti.

Zanimljivi su portreti sporednih likova, poput korumpiranog šefa policijske stanice Džona Portosa i njegove ljubavnice, pohlepne Prisile, živog dokaza još jedne bolne ponovljivosti u Ajkajinom životu: pravila „žena je ženi vuk“. Sa naročitom upečatljivošću izvedeno je prikazivanje teške, duboke usamljenosti glavne junakinje, na osnovu čega se povezala sa desetogodišnjim Redžijem. Oboje su svojevrsni autsajderi, „polutani“ bez sposobnosti uobičajene verbalne komunikacije, vičniji izražavanju osećanja muzikom. Druga komponenta sireninog lika jeste odnos prema sopstvenoj dvostrukoj prirodi, izgubljenom zavičaju i onom stečenom – uprkos svemu mrskom moru, koje je privlači i podseća na traume, ali bez koga ne može, mada predstavlja propast i podseća na nemogućnost poništenja kletve.

„Sirena sa Crne Konče“ sjedinjuje dah egzotičnih ostrvskih legendi, napetost Hemingvejevih ili Melvilovih stranica posvećenih borbi čoveka sa vodenim prostranstvom, začudnost hispanoameričke proze o zatvorenim zajednicama i njenim neobičnim žiteljima, tragiku izvornih predanja bez, barem uprošćenog, srećnog kraja, ali obeleženih vraćanjem izglobljenog sveta u ravnotežu. Takvo zatišje posle bure za sobom ostavlja poetizovanu lepotu i tugu, kao i uvek kada se, savladavši početnu nelagodu, približimo tajanstvu...

Autor: Isidora Đolović