Sju Taunzend: Dobar pisac je u bliskom dodiru sa svetom koji ga okružuje

„Tajni dnevnik Adrijana Mola (13 i ¾ god.)“ britanske autorke Sju Taunzend (1946–2014) proslavio je četrdeseti rođendan u oktobru 2022. godine. Knjiga fiktivnih dnevničkih zapisa jednog neshvaćenog britanskog tinejdžera, prva u serijalu od osam nastavaka, prodata je u svetu u više od deset miliona primeraka. Budući da Sju Taunzend, nažalost, više nije među nama, prenosimo vam deo razgovora koji je vodila sa našim novinarom 2012. godine, povodom tridesetogodišnjice objavljivanja knjige koja joj je donela svetsku slavu.

Koja knjiga Vam je promenila život?

Bio je to „Kockar“ Fjodora Dostojevskog. Tada sam prvi put u životu shvatila da u jednoj osobi mogu istovremeno obitavati i dobro i zlo. To je, inače, bila i knjiga koja je u meni probudila interesovanje za rusku književnost.

Kada ste znali da ćete postati pisac?

Ne bih rekla da sam ikada stvarno znala. Sanjala sam o tome, ali to nije bilo nešto što se očekivalo od nekoga ko je potekao iz sredine iz koje sam ja potekla. Moj drugi muž me je ohrabrio da pohađam časove kreativnog pisanja u lokalnom pozorištu. Tek tada sam ozbiljno počela da se bavim pisanjem.

Kako izgleda Vaš radni dan?

Svakog jutra prvo odgledam tok-šou Džeremija Kajla. Znam da je to užasno, ali jednostavno ne mogu da odolim! Posle toga sam spremna da se bacim na posao. Pišem sa svojim starijim sinom. Obično počinjemo u 11 pre podne i završavamo oko 18.30. (Nakon što joj je dijabetes oštеtio vid, Taunzendova je 2001. zvanično proglašena slepom.)

Čula sam da prilikom pisanja slušate muziku.

Da, i to uvek isto: Violinski koncert u Dе-duru Petra Čajkovskog. I ponekad Lenarda Koena.

Postoji li književni lik kome ste slični po karakteru?

Oduvek sam želela da budem Džo iz „Malih žena“. Ona je pomalo nepromišljena i tvrdoglava i, slično meni, često upada u nevolje. Ali ipak imam mnogo više zajedničkog sa madam Bovari.

Imate li književne uzore?

Dečje knjige Ričmol Krompton, roman „Srećni Džim“ Kingslija Ejmisa i sve od P. G. Vudhausa.

Pored koga biste voleli da sedite na svečanoj večeri?

Pored Isusa. Postavila bih mu nekoliko pitanja o njegovom ocu.

Koga biste izabrali da Vas igra u filmu o Vašem životu?

Teško mi je da odlučim, jer je moj karakter mešavina različitih, često čak i protivrečnih, osobina. Moj muž bi odabrao Meril Strip.



Kada se osećate najslobodnije?

Kada u dvorištu slušam cvrkut ptica. To je jedini spoljni prostor u kome boravim sama, dok mi je za sve ostale izlaske iz kuće potrebna pratnja.

Kada biste mogli da se vratite u prošlost i nešto promenite, šta bi to bilo?

Tretirala bih svoju decu kao individue, a ne kao grupu razuzdanih mališana. Ne možete očekivati da sva mala deca vole isto.

Kojim od svojih dela se najviše ponostite?

Knjigom „Ghost Children“ (1997), jer se bavi veoma važnim temama poput tuge, bola izazvanog gubitkom, abortusa, zanemarivanja dece, neodgovornih roditelja, gubitka ljubavi... Nije bilo nimalo lako napisati tu knjigu. Imala sam dva abortusa, tako da znam o čemu govorim.

Koje osobine krase dobrog pisca?

Dobar pisac mora biti u stalnom, bliskom dodiru sa svetom koji ga okružuje. Dobri pisci sve primećuju; oni pažljivije slušaju, opreznije posmatraju i u stanju su da u glavi sačuvaju veliki broj utisaka. Ja sada prilično slabo vidim, ali još imam uspomene.

Autor: Ana Metkaf
Izvor: ft.com
Prevod: Jelena Tanasković
Foto: Ben McMillan