Slaviša Pavlović: Živimo u doba najvećeg licemerja

Slaviša Pavlović po mnogo čemu jedinstvena je pojava na srpskoj književnoj sceni. Do sada je objavio romane „Zavet“ (2010), „Nema šanse da ne uspem“ (2012), „Zavet heroja“ (2014), „Apisov apostol“ (2016), „Himerina krv: Roman o Dučiću“ (2020) i istorijsko-dokumentarnu knjigu „Ratnici Crne ruke“ (2017).

Prevođen je na ruski jezik. Njegov roman „Zavet heroja“, objavljen povodom obeležavanja stogodišnjice početka Velikog rata u Rusiji, bio je dva meseca na top-listi bestseler romana u Moskvi.

Na poziv Ruskog istorijskog društva i Asocijacije „Francusko-ruski dijalog“ govorio je na više međunarodnih naučno-istorijskih skupova posvećenih Prvom svetskom ratu.

Godinama se bavio novinarstvom. Bio je glavni i odgovorni urednik mesečnika ReStart, izvršni urednik magazina Sofija, a pisao je za Srpski glas iz Melburna, ruski portal Jugoslovo, francusku mrežu Volter, Vodič za život... Bio je autor i voditelj nekoliko televizijskih emisija („Klub književnika“, „TV Skupština“, „Na raskršću“, „Arena“). U intervjuu za nedeljnik Ekspres književnik Slaviša Pavlović govori o srpskoj istoriji kao inspiraciji za stvaranje literarnih dela, o književnosti danas i o tome zbog čega trenutno živimo u vremenu licemerstva.

Prošlo je više od dve godine od Vašeg romana „Himerina krv“ posvećenog Jovanu Dučiću. Da li ste za to vreme otkrili neke nove detalje o srpskom „princu pesnika“?

Kad započnem pisanje knjige, istraživanje je uglavnom završeno, jer sam sakupio dovoljno materijala za ono što želim da prikažem. Međutim, neretko, čitaoci mi pošalju neku fotografiju ili isečak iz novina za koji nisam znao, pa sam tako pročitao jedan članak s početka veka, u kome, između ostalog piše:

„Juče oko 3 časa, u kafani Moskva, potukli su se g. Rista Odavić, profesor i g. Jovan Dučić, činovnik presbiroa... Smatrajući se uvređen, g. Dučić skoči na g. Odavića i tako otpoče tuča.“

Dučić je bio i vrstan diplomata. Kako bi se po Vašem mišljenju on danas postavio i savetovao Srbiju kojim putem treba da ide?

On je bio diplomata u jednom težem vremenu, najpre pre Velikog rata, a i u burnim godinama pred Drugi svetski rat. Iako je prezirao naciste i fašiste, kao diplomata se trudio da popravi odnose Jugoslavije i Italije, sve u korist svoje zemlje. U diplomatiji ne treba da bude emocija, već pragmatizma, tako da verujem da bi se danas trudio da održi prijateljske veze sa obe strane.

Odnos Dučića sa ženama je neiscrpna tema mnogih kontroverzi. Kakav ste utisak stekli pišući roman o njemu, da li je on žene iskreno voleo ili je samo bio bonvivan željan prolaznih avanatura?

On je bio hedonista, veoma strastven čovek. Uostalom, otuda i onakva poezija. Ljubav prema ženama nije krio, čak se često i zaljubljivao, ali je neretko i bivao povređen. Tačno je da je bio sklon avanturama, naročito sa zauzetim damama, ali čitajući njegov dnevnik, stičem utisak da je bio čovek koji se u potpunosti prepuštao osećanjima.

U prethodnom romanu „Apisov apostol“ govorili ste o Dragutinu Dimtrijeviću Apisu i organizaciji „Crna ruka“. Da li je po Vašem mišljenju Apis terorista ili heroj?

Pukovnik Apis sigurno nije bio terorista, a da li je bio heroj, stvar je već nečijeg stava o herojstvu, pripadnosti ideologiji, narodu... Na primer, hajduk Veljko je za nas heroj, a za Osmanlije je bio pljačkaš i ubica. Ako je Apis već bio toliko omražen kod naših neprijatelja, s kojim smo ratovali, onda nas logika vodi ka ovom drugom. Nakon montiranog Solunskog procesa, pripisano mu je sve negativno, jer mrtva usta ne govore, a krivac je uvek potreban da opravda nečije pogrešne poteze.

Zbog čega se dan-danas ne zna mnogo toga o organizaciji „Crna ruka“, odnosno „Ujedinjenje ili smrt“?

Možda zbog toga što je lakše pročitati senzacionalan novinski naslov, ili pogledati površno urađen dokumentarac, u kome su reči istoričara neretko izvučene iz konteksta intervjua koji je skraćen, umesto pročitati nekoliko knjiga od po nekoliko stotina strana, koje su pisali istoričari ili savremenici, poput Milana Živanovića, Slobodana Jovanovića i drugih...

Da li je Gavrilo Primcip zaista bio ubačeni „Crnorukac“ u redove „Mlade Bosne“?

Ni slučajno. Mislim da je „Mlada Bosna“ iskoristila „Crnu ruku“, odnosno poznanstvo sa nekim od članova kako bi dobili potrebne informacije.

Kako Vam izgleda srpska književna scena, u kom se pravcu kreće trenutno?

Postoje dve književne scene – jedna koja „živi“ od čitalaca i visokih tiraža, i druga netiražna, ali koja dobija nagrade, koje su najčešće produkt pripadnost jednoj kasti, ideologiji ili lobiranju kod žirija. Naravno, nisu sve tiražne knjige dobre, kao što nisu ni loše sve koje dobio nagrade, ali ispada, barem po članovima žirija, da čitaoci, kao konzumenti knjiga, ne znaju ništa o književnosti. Međutim, sreća je da vrednost svake knjige određuje vreme – ako za nju bude interesovanja za deset i više godina, onda je uspešna, u suprotnom, ne vrede joj nagrade. Ni Ivo Andrić nije dobio Ninovu nagradu, iako je konkurisao, ali je i dan-danas aktuelan, dok Daviča, koji je dobio čak tri, niko ne čita.

Šta se dešava sa planiranim romanom o Svetom Nikolaju Velimiroviću, dokle se tu stiglo?

Sveti Nikolaj je izuzetna istorijska ličnost, svedok jednog kompleksnog vremena, učesnik mnogih istorijskih događaja koji su oblikovali današnje vreme. Zbog toga rad na romanu iziskuje mnogo truda i posvećenosti. Ne znam kada ću ga završiti, znam samo da to mora da bude moja najbolja knjiga do sada, dostojna jednog velikana kakav je vladika.

Da li ste i pored svega optimista da za ovu planetu i čovečanstvo ipak ima nade?

Planeta je tako skrojena da čovek, ma kolika štetočina uspevao da bude, neće je uništiti. A kad je čovečanstvo u pitanju, činjenica je da smo krenuli u pogrešnom pravcu. Ako jedan fudbaler zaradi nedeljno nekoliko miliona, dok naučnik koji radi na leku koji će spasti milione nema ni približan budžet na godišnjem nivou, onda je pitanje da li zaslužujemo opstanak.
 
Autor: Srećko Milovanović
Izvor: Ekspres