Sleš s Entonijem Bozom

Od momenta kad se pročula vest da će Guns'n'roses održati koncert u vreme najveće popularnosti na nešto manje od četiri stotine kilometara od Beograda, najuporniji fanovi su na sve moguće načine pokušavali da dođu do ulaznica. Doduše, donekle sam cenio njihov rad, ali su me više zanimale predgrupe ili specijalni gosti njihove evropske turneje, Soundgarden i Faith no More. Kišnog i pomalo prohladnog 22. maja pre osamnaest godina u Budimpešti Guns'n'roses su nastupali kao glavne zvezde večeri . Bio je to događaj vredan pomena, spektakl pred nešto više od 70.000 posetilaca i bend lociran na ogromnoj bini koja se protezala duž cele istočne strane stadiona Nep. Iako je u nešto više od dva sata bend pretežno izvodio hit pesme s poslednja četiri albuma (Appetite for destruction, Lies i Use Your Illusion I & II) i celu atmosferu podigao do ključanja (uprkos krupnim kapima kiše koje su sve vreme koncerta zasipale ustalasanu masu), moj pogled je većim delom njihovog nastupa bio usmeren ka Slešu. Jednostavno me je, blago rečeno, hipnotisao zvuk njegove gitare i ostavio prikovanog za mokro tlo i pored toga što sam u nekoliko navrata hteo da napustim stadion zbog Ekslove primitivne komunikacije s publikom i izvođenja sklekova.

Knjiga Sleš (Sleš s Entonijem Bozom) daje odgovore na mnoga pitanja i predstavlja više od autobiografije jednog od najboljih rok gitarista sveta. Ispričana sopstvenim rečima (na skoro 600 stranica sa crno-belim i kolor fotografijama), vodi nas na uzbudljivo putovanje od ranog detinjstva i govori o ljubavi prema ekstremnim sportovima i zmijama, o prvim časovima gitare i napornim probama po podrumima i šupama. Ipak, veći deo knjige obuhvata njegov boravak u bendu Guns'n'roses, nastajanje mnogih pesama (Welcome to the Jungle, Paradise City, November Rain, Don't Cry, Civil War...), turneje, snimanje albuma i muzičkih spotova. Najinteresantnija je činjenica da su se Eksl i Sleš delimično slagali samo u prvom delu karijere i da je bend u nekoliko navrata bio pred raspadom.

Kad se grupa konačno raspala (mada je diskografska kuća Geffen pokušala nekoliko puta da ih okupi u naredne dve godine, ali bezuspešno) tokom 1994. godine, Sleš je osnovao sastav Slash's Snakepit i postigao solidan uspeh. Velvet Revolver je nastao skoro čitavu deceniju kasnije, a u poslednjih dvadeset godina gostovao je na albumima mnogih velikih izvođača (Igi Pop, Majkl Džekson, Pol Rodžers, Ron Vud, Rej Čarls, Rod Stjuart, Erik Klepton...).

Međutim, najprisutnije teme u knjizi svakako su droga i alkohol. Sleš je s nepunih dvadeset godina postao povremeni konzument heroina, a godinu dana kasnije težak zavisnik. Sredinom 1991. godine, heroin je zamenio većim količinama žestokih alkoholnih pića u kombinaciji s kokainom, pa je u zavisnosti od raspoloženja takav život vodio do 2000. Kad su ga smestili u bolnicu, lekar mu je saopštio da je srčane mišiće doslovno spržio neprimerenom količinom alkohola i da mu preostaje još samo šest nedelja života. Nekim čudom preživeo je operaciju srca i uspešno se oporavio tri meseca kasnije. Citat iz knjige: ''U tridesetoj godini doktor mi je ugradio kardioverter-defibrilator srca. To je sedam centimetara dugačak generator koji radi na bateriju, a ugrađen mi je kroz usek pod pazuhom. On neprestano prati otkucaje moga srca i proizvodi elektrošokove svaki put kada mi kuca prebrzo ili presporo. Petnaest godina zloupotrebe alkohola i droga učinile su da taj organ nabrekne na samo jedan otkucaj do pucanja. Kada sam konačno dospeo u bolnicu, rečeno mi je da mi je ostalo još šest nedelja života. Otada je prošlo šest godina, a ta mala mehanička sprava mi je ne jednom spasila život.''
U julu 2006. godine Sleš se prijavio na kliniku za odvikavanje od droga. Mesec dana kasnije bio je čist. Konačno je uspeo da preuzme kontrolu nad sopstvenim životom. Tako je ostalo i posle četiri godine. Na kraju knjige Sleš zaključje: ''Ništa ne bih menjao. Perla i ja smo napravili prelepu decu u kojima se naše ličnosti snažno odražavaju, što je veoma zabavno. Oni nesumnjivo liče na svoje roditelje...zapravo su njihovo ogledalo...obojca su prkosni ali slatki.''

Autor: Aleksandar Ilić