Šta roditelji mogu da urade kako bi im deca postala pisci

Njujork Tajms ima posebnu rubriku posvećenu obrazovanju i u okviru nje smo naišli na ovo zanimljivo pitanje. Razgovor je vođen sa Stivom Grahamom, profesorom na Učiteljskom fakultetu Univerziteta u Arizoni, koji više od 30 godina istražuje kako mladi uče da pišu. Koautor je brojnih knjiga o instrukcijama za pisanje a u ovom intervjuu on daje roditeljima korisne savete. Iako je ovaj članak objavljen u američkim novinama, saveti koje ovaj profesor daje su univerzalni i mogu ih primeniti svi roditelji koji budno paze na pisane sastave svoje dece i žele da im pomognu da razviju svoj talenat.



Da li čitanje kod kuće pomaže deci da bolje pišu?

Čitanje je veoma važno, ali nije dovoljno niti presudno. Nema dovoljno dokaza koji idu u prilog tvrdnji da je neko postao dobar pisac zato što je mnogo čitao. Međutim, analiza tekstova je nešto drugo. Dakle, roditelji mogu da razgovaraju sa decom o štivu koje ona čitaju i da im postave sledeća pitanja: Kako je autor postigao da mesto radnje izgleda tako stvarno? Kako se likovi izražavaju? Na koji način izražavaju svoje ideje i stavove?

Da li bi roditelj trebalo da ispravlja pisane sastave svog deteta ili da ga samo ohrabruje u pisanju?

Deca ponekad samo pokazuju roditeljima šta pišu, i to ne rade da bi dobila savet. To rade da bi dobila podstrek. Zato je vrlo važno da uvek prvo naglasimo i istaknemo šta nam se najviše dopada u tekstu. Ako želite i da date neki savet, onda se ograničite na jednu ili dve stvari. Nastavnici jezika i sami roditelji ponekad zatrpaju decu savetima u tolikoj meri da ona prosto ne mogu sve da ih usvoje odjednom. Druga važna stvar, a koja se naročito odnosi na roditelje, jeste ta da roditelji moraju da shvate da taj rad nije njihov, već njihovog deteta. Mnogo je bolji pristup ako detetu postavljate pitanja umesto da mu samo kažete: „Uradi ovo‟. To mu daje mogućnost da samo odluči šta će sa tekstom.



Da li društvene mreže štete pisanom izražavanju dece školskog uzrasta?

Ne verujem. Deca neprestano pišu kada su kod kuće. Pišu poruke, tvituju, objavljuju statuse na Fejsbuku. Svaka od ovih radnji ima sopstvena pravila i jedna od prednosti je ta što učenici na ovaj način uče da se izražavaju na različite načine i u različitim kontekstima. Trebalo bi to da upotrebimo u svoju korist tako što ćemo sa decom razgovarati o tome kako bi taj način izražavanja mogao da se iskoristi ili preobilukuje u formalnijem kontekstu.

Na šta bi roditelji trebalo da obrate pažnju kada deca u školi dobiju instrukcije za pisanje?

Negde nakon trećeg razreda, vrlo malo vremena se posvećuje jasnim instrukcijama za pisanje. Kao da pretpostavljamo da su do tada deca već naučila sve što je potrebno da bi pisala dobre radove. U višim razredima se pisanje svodi na pisanje kraćih rezimea. Već kada se povede razgovor o pisanju sastava i ekspozea, ispada da se takve stvari vrlo malo rade na časovima jezika, a još manje na drugim časovima društvenih ili prirodnih nauka.

Prva pitanja koja treba postaviti jesu: „Da li se moje dete bavi pisanjem u školi i da li su mu date smernice na osnovu kojih bi mogao da radi kod kuće? Da li se traži da izražava kompleksnija razmišljanja u svrhu analiziranja tekstova i interpretacija?‟ Za takve stvari ih treba osposobljavati i pripremati za fakultet.

Izvor: www.nytimes.com