„Staklena devica“ – roman o jednom univerzmu dvoje ljudi

Znate, pročitala sam knjigu još ranije i nije me preterano oduševila. Verovatno mi se nije dopala veza između glavnih likova ili sam se osećala postiđeno zbog Anabele Lagranž. Bacila se u naručje čoveku koji nije hteo da ima ništa s njom, iako mu je do nje stalo. Pratila ga je po Engleskoj, terala ga da prihvata lošije poslove da bi je izdržavao. Kamen oko vrata, cinično govoreći. Nisam li grozna? Imam lošu naviku da od protagonistkinja očekujem da budu dostojanstvene i sposobne za samostalan život, sa muškarcem ili bez njega. Centralna srž romana je Manuelova nelagodnost i neverica u njenu ljubav prema njemu. Čini mi se da sam ovo uvek tumačila obrnuto. Kako bi mogla da zna njegova prava osećanja prema njoj? Dobar je čovek, tako nam je rečeno, i ispunjava svoje obaveze. Izgleda da sam poverovala da je Anabela još jedna obaveza prema kojoj Manuel oseća odgovornost. Izgledali su mi kao haotičan spoj. Lutalica koji voli svoju slobodu, usidren pored žene koja od njega zavisi i kojoj je najudobnije za klavirom.

Čitajući po drugi put, moje mišljenje se promenilo, jer sada sam obratila malo više pažnje. Jasno je da se Manuel zaljubljuje u Anabelu, iznenada i polako. Jasno je da lutalica ponekad može da se vrati u svoj dom, čak i kada dom nije fizičko mesto, već osoba. Oni su dom jedno drugome. On počinje da zavisi od nje isto koliko ona zavisi od njega. Zanimljivo je što posle četvrtog čitanja imam utisak da je ovo jedna od najboljih ljubavnih priča koje sam pročitala. Kuksonova često u svojim knjigama koristi temu „kud god ti ideš, idem i ja“ iz „Knjige o Ruti“, a zanimljivo je što u „Staklenoj devici“ i muškarac i žena biraju da prate jedno drugo, da zajedno postanu jedan univerzum oko kog sve ostalo samo kruži.

Naravno, ovo ne bi bila prava knjiga Ketrin Kukson kada ne bi bilo komentara o društvenim/klasnim strukturama. Likovi poput Manuela Mendoze su mi među omiljenim, jer su to muškarci koji funkcionišu u skladu sa društvenim i rodnim normama koje se od njih očekuju, dok subverzivnost svojih radikalnih uverenja (radikalnih za to vreme) zadržavaju za sebe. Sposobnost da se ostane veran sebi i svojim principima, bez povinovanja zahtevima društva, divna je karakterna osobina. Anabela je zanimljiv lik zato što ne pripada nijednoj društvenoj klasi. Nema ništa, a ipak je neko. Previše obrazovana i previše prefinjena da bi bila prihvaćena u radničkoj klasi, dok je suviše siromašna, pa još i kopile, da bi je prihvatila viša klasa – ona se zapravo nalazi u najgorem položaju od svih jer se nikada nigde neće uklopiti. Štaviše, čak i u društvu ljudi koji je prihvataju onakvom kakva jeste (iako im je čudna), čim se sazna da joj je majka „laka žena“, jedva čekaju da joj vide leđa. „Krv nije voda“, misli farmerova žena uverena da će Anabela, uprkos svojoj iskrenoj ljupkosti, nekako uprljati njenu čistu porodicu. Ovakva zaglupljenost je i naučena i internalizovana, sa namerom da se ljudi drže „tamo gde im je mesto“.

U njenoj situaciji se dobro ogleda licemerje i sveopšta besmislenost društvene segregacije. Jedna poznanica mi je nedavno objašnjavala kako je u Indiji kastinski sistem i dalje na snazi, koliko god nam to neverovatno zvučalo na Zapadu, i da se u mnogim slučajevima vaša kasta ogleda u obrazovanju. Pažljivo sam je slušala, i dok mi je objašnjavala o izopačenosti kastinskog sistema, pomislila sam: „Gospode, taj sistem je zaostao baš kao u knjizi Kuksonove“. Samo bih volela da svako ko ima visok društveni status, kao i oni koji se povinuju višim autoritetima, a pre svega oni koji su duboko internalizovali svoje mesto na dnu piramide i trude se da i svoje bližnje tu zadrže, jednog dana uvide da su klasne strukture ljudskih ruku delo.

Veoma me je zaintrigiralo što su joj knjige pune izreka, ali kada probam da ih nađem na internetu, ne nalazim neko objašnjenja ili njihovo poreklo, kao na primer: „Sedi kao neka starica i sneva o svom Egiptu“. Otkud li joj samo ti izrazi?

Izvor: Goodreads
Prevod: Borivoje Dožudić