Stefan Marković: Svuda gde su ljudi, tu su priče

Stefan Marković u ovom razgovoru kaže da svuda gde su ljudi, tu su priče, a gde su priče, tu je nadahnuće da se te priče ispričaju.



Stefane, započeo bih ovaj razgovor pitanjem: kada i na koji način si zavoleo književnost?

Nisam siguran da bih mogao tačno da odredim kada se ta ljubav dogodila. Međutim, kod književnosti volim samu srž – pripovedanje, a pripovedanje sam zavoleo još kao sasvim mali kada mi je prababa pričala priče o omajama, drekavcima i ostalim folklornim čudovištima i pojavama. Kasnije se ta ljubav kroz knjige samo produbljivala.

Nedavno je izašao tvoj prvi roman „Pokojnik drugog reda“. Da li možeš da ga ukratko predstaviš našim čitaocima?

To je satira o večitom gubitniku Petru Petroviću Puški koji na dan svoje sahrane ne želi da bude pokopan. Njegova odluka nailazi na negodovanje porodice i prijatelja (jer nije red da neko ko umre ne bude sahranjen), na poslodavca koji ne može da ga vrati na posao, ali i društva uopšte u kom nema mesta ni za žive, a kamoli za mrtve. Priča paralelno prati i razvojni put mlade novinarke prorežimskog medija TV Preser Nede Srdić koja dobija zadatak da izveštava o pokojniku buntovniku. Taj narativni luk se prepliće sa glavnim i zajedno deluju kao kontrapunkt.

Roman je priča o pokojnicima koje suštinski srećemo svuda oko nas, a koji nisu ni svesni da su pokojni. „Pokojnik drugog reda“ je apsurdna priča koja nosi parolu – Na mrtvima svet ostaje. Ali kako ne bih čitaoce doveo u zabludu, moram da još da dodam i da ovo nije priča o zombijima, već o zombiranom društvu.

Gde pronalaziš inspiraciju tokom pisanja: u knjigama drugih autora, okolini ili na nekim drugim mestima?

U kafani. Na ulici. U gradskom prevozu. U redakciji u kojoj radim. Svuda gde su ljudi, tu su priče, a gde su priče, tu je nadahnuće da se te priče ispričaju.

Poznato je da si se godinama bavio rep muzikom i da si u tome bio uspešan. Da li ti je to bogato iskustvo pomoglo tokom stvaranja romana?

Zapravo, mislim da to baš i nije toliko poznato. E sada, koliko mi je to pomoglo, ne znam, možda u nekoj meri jer je svako životno iskustvo dragoceno za pisanje. Rep muzika bila je predvorje za dalji rad, jer sam i nakon nje nastavio da se bavim pisanjem – rep muzika, koja podrazumeva pisanje tekstova, pa novinarstvo i proza.



Kako ocenjuješ našu savremenu domaću rep scenu? Koje repere bi posebno izdvojio po talentu i autentičnosti?

Nikako. Mislim da nisam pošteno preslušao rep album od 2013. godine, a od tada je prošlo evo bezmalo deset godina. Mogu da primetim da je iz te muzike iščezlo sve ono što me je teralo da se bavim njome – bunt, angažovanost i džezi zvuk. Međutim, stvarno ne bi bilo fer da dajem nekakve ocene kada jednostavno to ne slušam.

Da li postoji neki autor koji je posebno uticao na tebe dok si se gradio kao pisac?

Da, više njih. Zapravo, gotovo svaki pisac čije sam knjige čitao. Najviše Kafka, Kami i Markes, koji je prema mom mišljenju najbolji pripovedač. Tu su i Domanović i Nušić, Borhes, Kalvino, ali i velikani teatra apsurda poput Joneska i Beketa.

Pošto smo kolege po peru, smatram da zaslužuješ veliko poštovanje, jer i sam znam koliko je trnovit put koji vodi do velike izdavačke kuće. Da li ti to stvara određenu vrstu odgovornosti prema čitaocima koji očekuju da uvek budeš na visini zadatka?

Pazi, ne očekuju čitaoci da budem na visini zadatka, već ja to očekujem.

A mislim da svako ko želi ozbiljno da se bavi pisanjem treba da oseća odgovornost prema čitaocima, bez obzira na to kolika i kakva je izdavačka kuća koja ga objavljuje. Kod velike izdavačke kuće je štos u tome što pored odgovornosti prema čitaocima, svom delu i sebi, pisac ima odgovornost i prema izdavaču. Bar ja tako gledam na stvari.

Što se tiče Lagune, bio sam načisto sa sobom kada sam spremio rukopis za slanje – ili Laguna ili ne objavljujem.

Koji je tvoj savet mladim neafirmisanim autorima koji su naišli na odbijanje kod izdavača?

Da budu dobri pisci i da čitaju mnogo… I da pišu mnogo. Kao što kaže naslov romana Jurija Oleša – „Ni dana bez retka“. Veoma je bitno da rukopis bude dobar, a ako je dobar, onda je i u interesu izdavača da ga objavi.

A dobar rukopis se postiže upravo čitanjem i pisanjem.

Znam mnogo ljudi koji žele da se bave pisanjem, ali ne vole da čitaju. To je kao da kuvar mrzi hranu. Znam, nećeš verovati, i one koje bi da budu pisci, ali ih mrzi da pišu. Takođe, savet je i da ne kreću u bavljenje pisanjem ako su motivi banalni poput para i slave – jer za takve statuse postoje adekvatniji poslovi kao što je recimo estrada.

Ako je rukopis dobar i pisac dođe do izdavača, najbitnije je da sluša urednika, jer urednik pomaže da se roman izbrusi do kraja. Dve osobe koje su mi svojim savetima dosta pomogle oko mog romana su upravo moja predivna urednica Dubravka Dragović Šehović, kao i pisac i veliki prijatelj Dejan Stojiljković.

Da li radiš trenutno na nekom novom projektu?

Da, uveliko radim na drugom romanu. Ne bih naširoko da pričam o tome, ali centralna tema biće religija i kako čovečanstvo reaguje kada Isus Hrist dođe u Srbiju da najavi Sudnji dan; a ne zaboravimo da, između ostalog, Isus može od vode da napravi vino (što može da bude zgodno), kao i da su crkve širom sveta razvile svoju verziju hrišćanstva i kanone koji se vrlo često kose sa suštinom te religije.

Autor: Marko Veljković
Izvor: report.rs