Stefani Garber o svom prvom romanu „Karaval“

Šta je bila Vaša inspiracija za „Karaval“?

„Karaval“ je manje-više inspirisan stvarima koje volim: želela sam da ispričam priču u kojoj bih volela da živim. Nadala sam se da ću moći da stvorim predivno mesto prepuno magije, romanse i čuda. Želela sam da liči na neki film Baza Lurmana i pesmu Florence and the Machine.

Da li su neki likovi zasnovani na prijateljima ili starim poznanicima? Ne morate da kažete kojim...

To je sjajno pitanje. Nijedan od mojih likova nije zasnovan na stvarnom liku. Ali, imam mlađu sestru koja nije ni nalik mlađoj sestri u knjizi iako je bliska sestrinska veza u „Karavalu“ inspirisana mojom bliskom vezom sa njom.

Koliko dugo ste tražili izdavača?

„Karaval“ je prodat iznenađujuće brzo. Više urednika je pročitalo knjigu prve noći kada ju je moj agent poslao i osam urednika se nadmetalo za nju na aukciji.

Koji lik je bio najzabavniji za stvaranje?

Lepo sam se zabavljala sa mnogo likova u knjizi ali mi je najzabavnije bilo stvaranje lika Legende. Onog trenutka kada sam odlučila da ću imati junaka po imenu Legenda, znala sam da ću se dobro provesti sa njim. Volela sam da stvaram i Donatelu, sestru glavne junakinje. Ona je divlja i avanturističkog duha i kaže mnogo toga što ja nikada ne bih glasno izgovorila tako da sam naročito uživala igrajući se njenim dijalozima.

Omiljena knjiga ili pisac?

Knjiga bi bila „Daughter of Smoke and Bone“ Laini Tejlor; a autorke: Sara Dž. Mas, Megi Stivoter, Meri Rutkovski.

Da li pišete linearno ili skačete sa scene na scenu?

Imam teoriju da ako uspem sebe da iznenadim pišući da će čitaoci biti još više iznenađeni. Stoga, uglavnom pišem linearno jer pokušavam da ne otkrijem iznenađenje sve dok ne bude vreme da ga napišem.

Da li ste nekad poželeli da odustanete?

Toliko volim da pišem da nikada nije bilo trenutka kada sam istinski poželela da odustanem. Ali kada sam tražila agenta koji bi predstavljao „Karaval“ odlučila sam da ću, ako ne uspem da prodam knjigu, pisanje ostaviti po strani. Ne zato što sam htela da odustanem već zato što je knjiga obuzela tako veliki deo mog života da sam mislila da neće imati smisla da nastavim da pišem ako ne uspem da je prodam.

Jedan moj kolega je čuo da ste se preselili kod roditelja da biste završili knjigu. Koliko je to bilo teško?

U početku nije bilo teško. Osećala sam se blagosloveno što mogu da se vratim kod njih i ostvarim svoj san. Ali kada je početna euforija nestala, mnogo puta sam se emotivno mučila sa odlukama koje sam donela jer to nije bilo nešto što ljudi mojih godina rade pa sam se često osećala neuspešno. A znam da je mnogo ljudi mislilo da mi nešto fali jer sam se preselila kod roditelja. Na kraju, ne samo da sam im zahvalna što su mi omogućili da sledim svoj san već sam zahvalna i na vremenu koje sam provela sa njima jer znam da neće zauvek biti tu.
 
Izvor: www.booksinc.net