„Svaki dan u godini 2“: Pripovest o slomu iluzija

„Svaki dan u godini“ je jedno od onih književnih dela o kojima legende počnu da se raspredaju čak i pre nego što ih pisci završe. Uve Jonzon je ovom četvorotomnom romanu posvetio poslednju deceniju i po svog kratkog života. Prve tri knjige tetralogije objavio je u kratkim razmacima, u periodu između 1970. i 1974. godine, da bi zatim usledila obeshrabrujuće duga, osmogodišnja pauza, ispunjena brojnim životnim nedaćama i stvaralačkom krizom. Jonzon je na kraju, neposredno pred smrt, ipak uspeo da završi i poslednji tom i na taj način utišao sve one koji su očekivali da će iza pisca, umesto zaokruženog magnum opusa, ostati samo jedan monumentalni fragment.

Sa svoja četiri toma i skoro dve hiljade strana, „Svaki dan u godini“ je zapanjujuće opširan pripovedački poduhvat, koji od čitaoca pre svega zahteva strpljenje. Onome ko bi svakog dana posvetio pola sata ovoj knjizi, kako bi pažljivo pročitao i dobro razumeo Jonzonovu prozu, bilo bi potrebno bar šest meseci da je završi.

Hronika 1968.

Roman je napisan u formi hronike, koja počinje 20. avgusta 1967. i završava se tačno godinu dana kasnije, 20. avgusta 1968. Jonzon čitaocu otkriva detalje o 365 dana („svakom danu u godini“) iz života Gezine Krespal, bankarske službenice i samohrane majke poreklom iz nemačkog Meklenburga, koja živi u Njujorku sa svojom jedanaestogodišnjom ćerkom Mari. Kako bi sprečila da njena ćerka izgubi svest o poreklu i potpuno se utopi u američku kulturu, Gezina beleži događaje iz svog i života svojih roditelja, pišući istovremeno i o istorijskim okolnostima u kojima su se oni odigrali. Jedna godina je, dakle, samo spoljni okvir priče, a njeno unutrašnje vreme proteže se na pola stoleća. Ova hronika se zapravo bavi celom jednom epohom, od završetka Prvog svetskog rata do avgusta 1968, od ubistva Valtera Ratenaua do atentata na Martina Lutera Kinga, od Kapovog puča do ulaska Crvene armije u Čehoslovačku, kojim je ugušeno Praško proleće. Čitalac stiče uvid u najrazličitije aspekte ovog sveta (topografiju Meklenburga, život u engleskim gradićima i sirotinjskim četvrtima Njujorka, članke u Njujork tajmsu), putuje iz Meklenburga u Njujork, iz Vajmarske Republike u Ameriku za vreme Vijetnamskog rata, a najduže se zadržava u eri Trećeg rajha i ranim godinama Nemačke Demokratske Republike.

Meklenburško detinjstvo

Gezina Krespal se seća detinjstva i mladosti, provedenih u Meklenburgu sve do 17. juna 1953. godine, kao i postepene implementacije „realnog socijalizma“ u Istočnoj Nemačkoj, i to na isti način na koji ih je iskusio i sam Uve Jonzon. Ona sanja o danu kada će „realna korupcija“ doživeti krah i ustupiti mesto „socijalizmu sa ljudskim licem“; polaže nade u reformistički nastrojene socijaliste, pokretače praške pobune u proleće 1968. Poslednjeg dana koji beleži ova hronika, ona sa ćerkom sleće u Prag kako bi „popravila“ tamošnji socijalizam – samo nekoliko sati pre nego što će snage Varšavskog pakta zauzeti Venceslavov trg.

O slomu iluzija

Uve Jonzon je odbio da knjizi dâ prethodno planirani srećan završetak. Stvarnost mu to nije dozvoljavala. „Gde se još može emigrirati“, pita Gezina Krespal, „na Mesec?“ „Svaki dan u godini“ je pripovest o slomu iluzija, koji se, kako kaže roman, „ne može ni prihvatiti ni zaboraviti“. Poslednja nada Jonzonove junakinje je pripovedanje: ona snima svoje uspomene na traku, kako bi ostale sačuvane i „kada me ne bude“. Pripovedanje kao aktivno prisećanje. Ili, Jonzonovim rečima, pokušaj da se „oživi stvarnost koja je prošla“. Stvarnost u svoj svojoj kompleksnosti, kojoj se ne sme dozvoliti transformacija u okamenjeni spomenik prohujalih vremena. To je ono što je Uve Jonzon zahtevao od književnosti, ono što nam je ostavio u nasleđe – program jednog poznog realiste, čija je jedina stvarna ideologija bilo strpljivo pripovedanje.


Autor: Hanjo Kesting
Izvor: ndr.de
Prevod: Jelena Tanasković