Svetlost pripovedanja – prikaz romana „Ljudi bez grobova“

Najnoviji, treći po redu, roman Enesa Halilovića, „Ljudi bez grobova“, jedan je od najboljih, a verovatno i najbolji roman objavljen na srpskom jeziku 2020. godine, o čemu je posvedočila i relevantna književna nagrada „Zlatni suncokret“.

Struktura tog romana izuzetno je složena i veoma pažljivo građena. On ima okvir koji zaokružuje i vrlo neočekivano ucelovljuje kompleksnu priču čiji tokovi ističu iz osnovnog, nesvakidašnjeg, a istinitog, događaja. Reč je o jednom od glavnih junaka, odmetniku, mladom, siromašnom čoveku iz epskog, patrijarhalnog kraja – novopazarskog – kome nije za ženu data devojka koja mu se obećala, već je udata za drugoga. Kako su u tom čoveku – Numanu Numiću – sadržane sve osobine i samog podneblja i kulture iz kojih potiče – doslednost, beskompromisnost, tradicionalnost, poštovanje običaja i nepisanih pravila, duboka osećajnost, čast, on kreće na put osvete. Taj događaj i 47 dana njegovog odmetništva, čine nukleus priče.

Tragika svih drugih događaja o kojima se u romanu pripoveda, proističe iz tragike tog, glavnog. Ona se iz njega širi zrakasto, kao iz kakvog crnog sunca, ili pak kao iz usijanog kosmičkog jajeta, sličitog onom koje se pojavljuje i u samom romanu, koje je palo u dvorište junaka pripovedača. Zrakasto i konstantno emitovanje nesreće praćeno je konstantnom i primarnom pričom. Naime, sve što se događa, a događa se bližnjima Numana Numića ili ljudima koje je poznavao, promatra se kroz njegove zločine, ako su to zločini, i kroz sećanje na njega. Uvek ima da neko nešto dometne u vezi sa strašnim ubicom, sa onim što je učinio.

Kako odmiču događaji u romanu, uočavamo kako se nesreća uvećava, kako se smrt multiplikuje. Zbog njihove gustine, sumornosti i izvesnosti, čitalac nužno počinje da razmišlja, ne samo kao ljubitelj književnosti, uživalac visoke estetike, već i kao filozof, ali i da uočava i filozofsku i pesničku prirodu junaka pripovedača – koji misli da je Numanov sin – posmrče.

Naime, čitalac je u prilici da na osnovu događaja koji su brojni i koji se vrlo brzo smenjuju, uoči nešto što bismo najtačnije imenovali kao neminovnost, pravilnost, a što još uvek nismo smeli da nazovemo sudbinom. Nad time će čitalac da se nepatetično zamisli, da pokuša da to istraži. U domen njegovog razmišljanja koje je podstaknuto ovim kompleksnim romanom, a što je implicite razlagano sa stanovišta pripovedača, svega što se događalo njemu i onima koje je voleo, jesu formiranje umetnika, njegov portret u mladosti, put genija i njegova tragedija, povezanost patnje i stvaranja, trošnost autora u odnosu na ono što stvara i čemu teži, njegova usamljenost u svetu, dizbalans između umetnika i korumpiranog društva, čast i naličje borbe za nju, zločin – u ogledalu, čovek margine u marginalizovanom društvu, odnos margine i centra, umetnik u zatvoru i zatvor u umetniku, mitski otac, oceubistvo, veličanstvenost poezije i nauke, snaga poroka, preimućstvo prirode nad kulturom, konstantnost zla, njegova ontologija i praktično manifestovanje, zaborav bližnjih, istorijski zaborav.

Ono što se ne priziva u prvim slojevima ovog romana, a o čemu bi trebalo razmišljati, jeste uticaj zaborava ili pak namerne istorijske amnezije na stvarnost jednog naroda, ali i čitavog sveta, kao i na stvarnost kulture i književnosti. Zato se o tome sigurno možemo zapitati misleći na ovaj roman i na neprepoznavanje njegovih izuzetnih vrednosti od strane nekompetentnih arbitara koji iz svojih, i ne samo svojih, razloga, trče za vetrom, danas oličenim u spektaklima, pa i u primitivnom humoru.

Slobodni smo da kažemo da smo, čitajući ovaj roman, sve vreme imali na umu Ljubu Šampiona dok idemo za pripovedanjem Semira Numića, a da smo na umu, neminovno, sve vreme imali Petriju, dok smo pratili Bademin život. Takođe, da smo, diveći se izuzetno vešto uklopljenim elementima fantastike u ambijent stvarnosti, imali na umu Milovana Glišića, ali i celokupno delo Radovana Belog Markovića. To, naravno, ne mogu prepoznati oni koji se u ideologiju razumeju znatno bolje nego u književnost, a koji, čak u svojoj dobronamernosti, ali i nedovoljnoj obaveštenosti, misle da je ovo prvi roman Enesa Halilovića. Srećom, ima još onih koji drže do stručnosti članova književnih žirija koji pak u kontinuitetu prate rad naših značajnih stvaralaca.

Autor: Slađana Ilić
Izvor: novosti.rs