„U potrazi za izgubljenim vremenom“ – Marsel Prust

U vremenima koji iziskuju munjevito, gotovo dnevno reagovanje na događaje, pisanje prestaje da bude „odložena reakcija“ na realnost. Književnici više nemaju „hektare vremena“ na koje se žalila jedna usamljena i zaludna junakinja engleske proze. U vremenu nedostatka vremena, sve je manje literature koja za svoju meru ima lepu rečenicu a ne žurno i nemarno skrojen tabak, efektnu misao a ne senzacionalan zaplet, upečatljiv detalj a ne bezličnu panoramu.

Na prvi pogled, čini se da je Marsel Prust u traganju za iščezlim vremenom imao malo uspeha: sedmotomno delo istoga naslova od tri hiljade strana sa preko dve hiljade junaka, u jednakoj meri panorama pariskog mondenog društva i ekspedicija umetničkog uma, moglo bi biti krunsko svedočanstvo o neizvodljivosti pomenutog poduhvata. Međutim, notorno poznati kolačić, majčin poljubac za laku noć, okrnjena kamena ploča i bezbroj drugih detalja koji su pokretali imaginaciju glavnog junaka, uveriće u suprotno. Nema pisca koji je efektnije poetizovao prividno banalnu svakodnevnicu i njene opsesivne rituale od Marsela Prusta, ukazujući da je kontinuitet vremena sadržan u diskontinuitetu čulnih predstava.

Astmatičar nežne kože i osetljivog stomaka koji je patio od nesanice, alergija i neuroza možda je mogao dobiti jedinstvenu privilegiju da živi bez ambicija i ciljeva, van cikličnog smenjivanja posla i zadovoljstva. Bolest i dokolica u Prustovom životu sustižu se i prepliću na bolan i čudesan način, a izazov njihovog prožimanja prenosi se u život junaka „Traganja za iščezlim vremenom“ koji nosi piščevo ime, Marsel. Dokolica je piscu omogućila da postane pomni posmatrač, analitičar i hroničar i ljudskih slabosti i društvenih anomalija. Poetičan ali ne bolećiv, precizan ali ne rigidan, obazriv sa rečima ali nikada kolebljiv, Prust je sačinio sagu o dugom sazrevanju senzibilnog i pametnog Marsela, ambicioznog i prefinjenog, zanesenog i povodljivog, deteta željnog pažnje i mladića očaranog mondenim životom, koji tek u poznim godinama prevazilazi emotivna i socijalna iskušenja da bi se posvetio pisanju – pisanju za koje ga je pripremio prividno zaludan život.

Francuski romansijer Alen de Boton pokušao je da u knjizi „Kako Prust može da vam promeni život” piščevu nesvakidašnju strategiju življenja pretoči u brevijar za savlađivanje svakodnevnice. On smatra da „Traganje za iščezlim vremenom“ šalje univerzalno razumljivu pouku o najboljem načinu da se okonča zaludnost i počne živeti punim plućima. Botonova nežna i vedra knjiga liči na Prustov život baš po tome što fragmentima piščevih rečenica i doživljaja pokušava da bolje osvetli kapitalno delo svetske književnosti koje se danas neuporedivo više citira nego što se čita.

U eri imperativa da umetnost bude značenjski prozirna te samim tim korisna i upotrebljiva, u vremena koja etička načela pretvara u markentiške strategije, možda nikad više neće nastati magnum opus koji je plod dokolice samrtnika. To je nemoguće, već i zbog fatalnog ubrzanja svakodnevnice koja ne dozvoljava duga kolebanja i lutanja. Međutim, zanimanje za Prustovo hermetično delo koje se čita bezmalo onoliko sporo i dugo koliko se piše ipak raste – možda zato što je „Traganje za iščezlim vremenom“ uspešno izmirilo žudnju za večnošću i svakodnevno gubljenje u dokolici.

Autor: Vladislava Gordić Petković

Tekst je objavljen u knjizi autorke, „Književnost i svakodnevica“, u izdanju Matične biblioteke "Svetozar Marković" u Zaječaru, 2007, str. 25-26