Upoznajte Džejn En Filips, autorku romana „Noćni čuvar“: Jezik je duša narativa

Upoznajte Džejn En Filips, jednu od najistaknutijih savremenih američkih književnica, čiji su romani poznati po dubokoj emotivnosti, preciznosti jezika i jedinstvenom ritmu pripovedanja. Povodom njenog novog romana „Noćni čuvar“, autorka otkriva šta je pokreće u književnim delima, kakve je knjige oblikuju, kao i kako izgleda njen kreativni proces dok istražuje mračne, zaboravljene slojeve američke istorije.

Koje knjige se nalaze na Vašem noćnom ormariću?

Nalaze se dve gomile od po petnaestak knjiga. Među njima su remek-delo They Came Like Swallows Vilijama Maksvela, knjiga Barracoon: The Story of the Last Black Cargo Zore Nil Herston, zasnovana na životu Oluale Kosole, poslednje poznate preživele žrtve „srednjeg prolaza“, zatim Highsmith: A Romance of the 1950s Meridžejn Miker, Still Pictures Dženet Malkom; memoari En Hal Through the Groves, istorijska studija Džen Elen Luis Family, Slavery and Love in the Early American Republic, House of Sticks Li Tran, zbirka Winter Recipes From the Collective Luize Glik, novela „Tri svetla“ Kler Kigan, Elephant Sorena Stokmana, To Anyone Who Ever Asks Hauarda Fišmana, studija o Koni Konvers, ne toliko poznatoj folk pevačici iz pedesetih koja je (možda namerno) nestala, Gravity and Center Anrija Koula, zbirka odabranih soneta koju čitam unazad – prosto ne mogu da odolim kretanju iz sadašnjosti u prošlost.

Koja je poslednja sjajna knjiga koju ste pročitali?

Nedavno sam ponovo pročitala veliko delo „Istorija – sablazan koja traje već deset hiljada godina“ Elze Morante, priču o Idi i njenim sinovima Ninu i Usepeu, koja se odigrava u Rimu tokom i nakon Drugog svetskog rata. Roman dočarava živu istoriju koju likovi nastoje da prežive, ali njihove sudbine zapravo postaju smisao te istorije. Kada se latim ovog romana, čitam nasumične delove (kao što činim sa Tree of Smoke Denisa Džonsona) zarad potpunog uranjanja u beskrajnu, cikličnu istinu. Oba romana briljantno pokazuju da nam istorija pripoveda o činjenicama, ali da književnost pripoveda priču.

Šta čitate dok radite na nekoj knjizi? A šta izbegavate?

Dok radim na knjizi, čitam isključivo istraživačku građu: tragajući za informacijama, slikama, istorijskim dokumentima, dnevnicima, svedočenjima – svime što može biti povezano sa iskrom istorije koja tinja u središtu mog novog rukopisa. Prikupljam beleške, članke, citate, fotografije koje se tiču knjige koja tada postoji uglavnom samo u mojoj mašti, ali je stvarna u glasu lika kojeg sam stvorila. Knjiga kao da već postoji, samo čeka da je napišem. Naravno da nije tako. Jedino postoji… stotine praznih stranica.

Da li Vas je neka knjiga ikada zbližila s drugom osobom ili Vas udaljila?

Pisanje i čitanje su vid putovanja kroz vreme, oličenje Bergsonove „istovremenosti“ vremena. Knjige mogu biti sveti predmeti. Moja majka i baka, koju nikada nisam upoznala, izabrale su mi ime kada je mama imala dvanaest godina. Po polasku na koledž, mama mi je dala bakin primerak „Proroka“ Halila Džubrana, koja se završava rečima: „Samo još malo, trenutak mira na vetru, i druga će žena da me rodi.“ Ispod toga je baka, nekoliko meseci pre svoje smrti 1948, ispisala moje ime – sa upitnikom. Godinama kasnije probudila sam se u Koloradu i videla da je sveća, koju sam ostavila da tinja, zahvatila „Proroka“ koji se nalazio visoko na polici. Knjiga je bila toliko stara, a papir prhak, da je toplota sveće spržila rupu na zadnjoj korici i poslednjoj stranici. U tom trenutku i u tim spaljenim rečima osećala sam prisustvo svih nas – živih, umrlih i onih još nerođenih.



Šta Vas najviše pokreće u književnim delima?

Jezik, svojstven glasu autora, ritmičan, težak – to me pokreće. Jezik je duša narativa.

Koja je najbolja knjiga koju ste ikada dobili na poklon?

Vrlo davno sam pronašla u maminoj biblioteci fotokopiju senzacionalističkog izveštaja iz 1931. godine (Love Murders of Harry S. Powers: Beware Such Bluebeards), koji je napisan kao moralističko upozorenje ženama koje vređa i omalovažava žrtve, a koju sam verovatno napravila u lokalnoj biblioteci. Moja majka, tada šestogodišnja devojčica, bila je jedna od nepoznatih žrtava: nikada nije zaboravila užas dok je sa majkom prolazila pored „garaže smrti“ u Kvajet Delu, gde su iskopana tela udovice iz Ilinoisa i njeno troje dece. Pauers, koji je svoje žrtve pronalazio preko bračnih oglasa, bio je jedan od prvih serijskih ubica čije je zločine štampa nemilosrdno eksploatisala, verovatno kako bi skrenula pažnju sa Depresije. Počela sam da pišem glasom devetogodišnje Anabel Ajher, devojčice iz stvarnog života, čiju sam intuitivnu svest počela da oblikujem. Kada mi je muž poklonio originalni primerak Love Murders, osećala sam se bezbedno držeći taj osamdeset godina stari artefakt – jer u mojoj verziji priče, deca će trijumfovati.

Koja tri pisca – živa ili pokojna – biste pozvali na večeru?

Stivena Krejna, Toni Morison i Frederika Daglasa. A moj plus jedan bio bi Čehov (jer „čini se da i zvezde gledaju nežno i umiljato, a na zemlji više nema zla i svuda vlada sreća i blagostanje“).

Autor: Rebeka Klark
Izvor: nytimes.com
Prevod: Laguna
Foto: Elena Seibert