Zašto decu ne treba štititi od „neprijatnih“ knjiga

Još jedno delo dospelo je na ozloglašeni spisak „zabranjenih knjiga“.

Prosvetne vlasti grada Biloksija u državi Misisipi odlučile su da iz obavezne školske lektire povuku roman „Ubiti pticu rugalicu“. Prema rečima jednog zvaničnika, na ovaj potez ih je navela činjenica da „jezik upotrebljen u knjizi izaziva neprijatnost kod čitalaca.“

Znaju li gradski organi Biloksija da trinaestogodišnjaci – koji se, po njihovom mišljenju, osećaju „neprijatno“ zbog jezika korišćenog u romanu – koriste Tviter i slušaju rep muziku?

Obradovala me je vest da je ova odluka izazvala buru negodovanja širom Sjedinjenih Država. Očigledno je da ogromna većina onih koji su došli u kontakt sa tom knjigom razume njenu vrednost. U slučaju da niste pročitali „Ubiti pticu rugalicu“, smesta ostavite ono što radite i bacite se na čitanje. Izvanredni roman Harper Li, po kome je snimljen istoimeni filmski klasik sa Gregorijem Pekom u glavnoj ulozi, u sebi sadrži pregršt važnih i još uvek relevantnih moralnih pouka.

Priča govori o životu na američkom Jugu u vreme Velike depresije. Advokat Atikus Finč izaziva bes rasistički nastrojene belačke zajednice odlukom da brani crnca nepravedno optuženog za silovanje belkinje. Iako Finču polazi za rukom da dokaže da je nevin, boja kože njegovog klijenta je dovoljan razlog da ga porota proglasi krivim. Ne želim previše da otkrivam u slučaju da niste čitali knjigu i zato ću samo reći da je, uprkos elementima hepi enda, završetak romana nasilan i tužan.

„Ubiti pticu rugalicu“ nije istinita priča, ali verodostojno opisuje rasizam te (i ne samo te) epohe. Da li je rasizam ono zbog čega se osećate neprijatno? I trebalo bi. Knjiga Harper Li govori o užasnom periodu američke istorije koji se ne sme zaboraviti.

Milenijalce danas mnogi nazivaju „nežnim pahuljicama“ zato što smo osetljivi i zato što često tražimo „bezbedna mesta“ na koja bismo se sakrili od okrutnog sveta, ali zapitajmo se ko je zapravo odgovoran za ono za šta nas optužuju. Ko su bili ljudi koji su nas u detinjstvu štitili od „neprijatnosti“? Zbog čijih postupaka smo postali tako krhki? Ko je počeo da deli trofeje za učestvovanje kako se niko ne bi osećao zanemarenim? Ako mislite da je život milenijalaca lak, ili verujete da oni briznu u plač svaki put kada im se uputi neka kritika, onda ne pokušavajte da štitite mlađe generacije. To što će pročitati pogrdne reči i naučiti zastrašujuće istorijske činjenice iz nekog romana je daleko kvalitetnija lekcija od one koju slušaju u pesmama rep muzičara.

Deca treba da čitaju knjige kao što su „Plodovi gneva“, „Čiča Tomina koliba“ i „Avanture Haklberija Fina“ kako bi razumela prošlost i bolje upoznala ljudsku prirodu. Naravno da mališanima u obdaništu ne treba pokazivati traumatične prizore linčovanja, ali ako decu i tinejdžere budemo štitili od svih ideja i iskustava koja mogu da podnesu, šteta će biti veća od koristi.

Mlade ljude treba na vreme upoznati sa vrhunskom fikcijom koja ilustruje kompleksnosti istorije. Da, učenje o prošlosti podrazumeva da ćete čuti za užasne ličnosti poput Hitlera i Staljina i biti izloženi neprijatnim rečima i delima drugih ljudi, ali to isto znači da ćete saznati i za pozitivne primere poput Nelsona Mandele; pa čak i za kontroverznog Kolumba. Cilj istorije je da nam ukaže i na dobro i loše, da istraži nijanse ljudske prirode i pokuša da razume odluke koje su pojedinci donosili u prošlosti. Čitanje realističnih romana koji govore o prošlosti je važan deo tog procesa.

Ništa nećemo naučiti budemo li izbegavali provokativnu literaturu o značajnim istorijskim periodima samo zato što se neko oseća „neprijatno“. Neprijatnost je jedan od preduslova kvalitetnog obrazovanja.
 
Autor: Džulija Dent
Izvor: intellectualtakeout.org
Prevod: Jelena Tanasković