Zašto žene više čitaju romane od muškaraca?

Postoje brojne statistike koje pokazuju da žene više čitaju romane od muškaraca, više posećuju književne klubove, više odlaze u biblioteke, kupuju više knjiga, češće pohađaju kurseve kreativnog pisanja i verovatno više učestvuju u stvaranju popularne književosti od muškaraca. Kada bi, statistički gledano, žene iznenada prestale da čitaju, romani bi gotovo nestali.



Jedan skoriji osvrt na Njujork Tajmsovu listu najprodavanijih dela fikcije, gde je prikazana ukupna prodaja štampanih i elektronskih izdanja, pokazuje da su autori jedanaest, od ukupno petnaest romana – žene. Zapravo, žene su najzaslužnije za trgovinu knjigama. Sve te statistike mogle bi navesti na pomisao da je razlog za ovaj nesklad zapravo to što je kroz radnju romana, likove, zaplete, stavove, razmišljanja, iskustva i sposobnost prikazan ženski pogled na svet.

Čak i kada bismo izuzeli ljubavne romane, i sve varijante trivijalne književnosti jer su njihova ciljna grupa zasigurno žene, ženska čitalačka publika ipak nadmašuje mušku. Ako bi se, pak, posmatrali žanrovi koji se smatraju strogo muškim terenom, i tu su žene prisutne kao pisci i čitaoci mnogobrojnih žanrova – od romana naučne-fantastike ili onih o zombijima, preko misterija, drama, trilera, horora i mnoštva drugih podžanrova.

Muški autori su, pa i ja među njima, stvorili ogroman broj književnih heroina. Žene imaju jake uloge u mojim delima, kao npr. u mom serijalu misterija, smeštenom u Vašingtonu, glavna junakinja je detektivka Fiona Ficdžerald, a tu je i Barbara Rouz u Ratovima Ruža. Dok pišem, ne razmišljam da li pol junaka može uticati na marketing. Moja kreativna podsvest i intuicija su te koje to određuju, i siguran sam da i ženski pisci stvaraju muške likove na sličan način, ma koliko čudno to izgledalo. Dakle, većina ženskih autora ne piše isključivo o ženama uprkos činjenici da su im baš žene glavna čitalačka publika.

Kakva god diskriminacija žena da je postojala u izdavaštvu u prošlosti, ona, očito, ne postoji u sadašnjosti. Pre sam sklon mišljenu da žene potajno dominiraju na tržištu knjiga, uprkos tome što su nekad manje uzimane u obzir zbog obrazovanja, običaja ili predrasuda, ili što su najpre bile svedene na ulogu majke i negovateljice. Kreativni nagon nije određen polom i bez obzira na ograničenja, žene pišu i objavljuju romane od trenutka kada je ta forma nastala.



U nejasnoj definiciji gde umetničko ukršta mač sa neumetničkim, primetićete i muška i ženska imena među sledećim autorima: Dikens, Balzak, Bronte, Tolstoj, Lesing, Hemingvej, Sends, Eliot, Ostin, Prust, Šeli, Fokner, Džojs, Mekalers, Ficdžerald, Keter, Stou, Vorton i dr. Njihove priče su ispričane sa obe tačke gledišta – i muškog i ženskog, to su priče o ljudima, a ne o muškarcima ili ženama.

Pol pisca je nebitan u odnosu na njegovu kreativnost. Pravi kriterijum je talenat, taj mistični i izuzetni dar koji ne diskriminiše na polove. Talentovana žena pisac može da pronađe pravi put do uma i srca svojih muških junaka isto kao što to može i muški pisac sa svojim ženskim likovima. Ako i postoji neka mitska linija razdvajanja između muške i ženske intuicije, mudrosti ili književnog umeća, meni nije poznata. Ali zašto žene dominiraju, bilo kao čitalačka publika, bilo u književnoj profesiji, tu nemam odgovor – mogu da vidim ekonomsku jednakost ili jednakost po pitanju mogućnosti, ali ne i intelektualnu ili umetničku jednakost.

Kao čitalac, pravim odabir isključivo na osnovu toga koji autor uspe da me uvuče u svoj svet da pratim živote kroz misteriozne sudbine njegovih ili njenih junaka. Nadam se da na isti način knjige biraju i čitaoci mojih dela.

Zašto vi mislite da žene više čitaju romane od muškaraca? I da li će ovo pitanje nastaviti da zbunjuje baš kao i pitanje misterije ljubavi i privlačnosti?

Autor: Voren Adler
Izvor: huffingtonpost.com