Zbog čega deci treba dozvoliti beskonačno ponavljanje iste radnje

Pre nego što je naučila da govori, moja kćerka je naučila znakovni jezik, a prvi znak koji je usavršila bio je „još“. Još je značilo još – na primer, „Daj mi još mleka pre nego što počnem da vrištim/plačem, za 5-4-3-2-1...“ – ali za nju je značilo i „opet“. Pevaj mi tu pesmicu opet. Pritisni dugme na igrački-kasici opet. Hoću onaj smešan zvuk koji praviš rukom ispod pazuha, i opet, i opet.



Deca vole ponavljanje. Većina roditelja to shvata, ali kada čitate jednu istu priču poslednjih sto dana i prokleta gusenica je i dalje gladna, ne možete a da ne pomislite: „Ma, dajte malo nešto drugo!“. Možda ćete početi da se pitate i da li vaše dete pomalo stagnira. To je nešto o čemu sam razmišljala kada sam odlučila da je upišem u predškolski program zasnovan na igri. S jedne strane, dopalo mi se to što deca imaju slobodu da istražuju bez rutine koja bi ih ograničavala. S druge strane, iako može da se igra bez ikakvog usmeravanja zar neće jednostavno nastaviti da radi ono što inače svakog dana radi kod kuće, po ceo dan?

„To je moguće“, rekla mi je direktorka predškolske ustanove. „Ali, zar je to nešto loše?“

A onda je pojasnila : „Ono što odrasli ne shvataju jeste  da svaki put kada dete ponovi neku radnju, ono uoči nešto novo i drugačije. Šta je to što ljude kada putuju vuče da se vraćaju na isto mesto? Svaki put vidimo nešto novo. Upravo tako dolazimo do pravog razumevanja stvari.“

Postoje i naučni dokazi koji govore u prilog ovoj tvrdnji. Kada deca neprestano ponavljaju istu radnju – stalno čitaju istu knjigu, pune i prazne istu kanticu, postavljaju isto pitanje – u njihovim mozgovima se formiraju veze koje su od presudnog značaja za njihov razvoj i proces učenja. Jedno istraživanje o razvoju jezičkih veština otkrilo je da ona deca kojima je više puta pročitana ista knjiga mnogo brže usvajaju nove reči i pokazuju veći stepen razumevanja tih reči od dece kojoj su čitani različiti tekstovi. Drugo istraživanje je pokazalo da kada deca više puta čitaju istu priču, razgovor o tekstu postaje mnogo kompleksniji sa svakim novim čitanjem – njihovi odgovori na pitanja su raznovrsniji i složeniji.



Osim toga, ponavljanje je jednostavno nešto što deci prija – kao i odraslima. Poznate stvari nam ulivaju osećaj sigurnosti – osećamo se bezbednije i manje usamljeno. To što znamo šta sledi nas osnažuje. U svetu kojim vladaju nesigurnost i haos, zar nije divno poželeti laku noć mesecu, zvezdama, vazduhu i svim zvukovima, pre nego što utonete u san? U članku iz časopisa „Dejli bist“ pod nazivom „Već sedamdeset godina želimo laku noć tom mesecu“ („We've Been Saying Goodnight to That Moon for 70 Years“, citira se knjiga „Here and Now Story Book“, Lusi Mičel iz 1921:
 

 
Izvor: offspring.lifehacker.com
Prevod: Maja Horvat