Što plamen osvetljava i rasvetljava

Šandor Marai danas se smatra jednim od najvećih mađarskih prozaista XX veka, iako mu je tek nakon njegove smrti književni rad priznat na tim prostorima i postao dostupan široj čitalačkoj publici. Režim u Mađarskoj nakon Drugog svetskog rata nije bio blagonaklon prema ovom autoru, te je veliki deo svog života proveo u egzilu. Uprkos tome, svog maternjeg jezika se nikada nije odrekao i na njemu je napisao većinu svojih dela. „Sveće gore do kraja“ je jedan od njegovih najpoznatijih romana, prvobitno objavljen 1942. godine, a izdavačka kuća Laguna objavila ga je 2020. godine u prevodu Marije Tot Ignjatović.

U romanu se izdvajaju dve celine, iako ih sam autor nije jasno naznačio. Prva počinje pismom koje stiže generalu u penziji, izolovanom u svom dvoru usred šume. Pismo ga uznemirava i narušava njegovu dugogodišnju pasivnost. On govori svojoj dadilji, devedesetjednogodišnjoj Nini, kako je pismo od Konrada, prijatelja kog nije video niti je čuo išta o njemu čitavu četrdeset jednu godinu. Dok posluga sprema sve za doček gosta i dok se zamak budi iz sna dugog četiri decenije, general upada u kontemplaciju. Čitaoci kroz retrospekciju dobijaju uvid u njegov život od ranog detinjstva, njegov odnos sa roditeljima, prijateljstvo sa Konradom i njihovu mladost u Beču, nostalgičnom jučerašnjem svetu. Saznajemo za generalovu ženu Kristinu koje više nema, i za jedan lov od kojeg se sve menja.

Drugi neformalni deo romana počinje od trenutka dolaska starog generalovog prijatelja. U ovom delu, izuzev poslednje glave, kao naratološki metod autor koristi dijalošku formu, sa konstantnim refleksijama na zajedničku prošlost Konrada i generala. Taj dijalog često preraste u generalov spoljašnji monolog, jer je on u ulozi tužitelja i donosioca presude, tragača za istinom koja se polako otkriva pred čitaocima. Dijaloška metoda kojom se poslužio Marai velikim je delom sokratovska. Centralna ličnost ovog romana je, poput antičkog filozofa, u potrazi za istinom, onom koja se nalazi u čoveku. Sve raščlanjuje do najsitnijih detalja kako bi došao do nje, a za to vreme sagovornik deluje pasivno. General vodi čitaoce kroz sve što se dogodilo u prošlosti, otkriva tajnu za tajnom – šta je to što je nateralo Konrada da ode u trope, a njega samog da se povuče u sebe i svoje odaje, kakvu je ulogu u svemu imala Kristina i koji je smisao njihovog ponovnog susreta.

„Jedan od najvažnijih principa života jeste izvršavanje dužnosti. Bar za muškarca. Dužnost je viša od života“, piše Marai u svom dnevniku iz 1944. godine. Ovakvim stavom vodi se i glavni junak romana. To se iščitava već u tome što mu nije dao ono što roditelji pored ljubavi prvo pruže svom detetu ‒ ime. Umesto toga, dao mu je čin i to generalski, u čemu se ogleda jedna od njegovih najbitnijih karakteristika a to je predanost službi, dužnosti, pozivu. Takav je bio i generalov otac, kojeg u romanu upoznajemo kao gardistu. Predstavljen je kao vojnik, lovac, čovek starog kova, ugledan, pravi muškarac po nekadašnjim merilima, kojem su služba i prijateljstvo bili važniji od svega, od kojeg je sin takoreći nasledio stavove. U romanu se postavlja pitanje čežnje za različitim, heraklitovskim savezom suprotnosti. I dok su na jednoj strani bili general i njegov otac gardista, njima su se suprotstavljali Konrad, Kristina i generalova majka, grofica. Ono što je njih troje spajalo, a generalu i njegovom ocu bilo u potpunosti nerazumljivo, bila je muzika, to iracionalno iskazivanje bez reči, uz pomoć koje je Marai okarakterisao svoje likove.

Žanrovski, teško je odrediti ovo delo. Najbliža i najčešća odrednica jeste ljubavni roman, ali bi se pre moglo reći da je to roman o ljubavi. Uvodeći Nini u delo, Marai započinje svoje slovo o ljubavi. Diže ljubav između generala i nje na pijadestal, ali kao najčistiju i najuzvišeniju, bez ikakvih seksualnih nagona. Generalovo prijateljstvo sa Konradom takođe je pod okriljem erosa koji ne poznaje telesnost. „Erosu prijateljstva nije potrebno telo… pre smeta nego što uzbuđuje. Ali je ipak Eros. U svim ljubavima, u svim ljudskim odnosima, živi Eros.“ Njihov odnos opisan je kao nešto sudbinsko, nežno poput zore, otporno na usađene razlike među njima i na ljubomorne poglede drugih. Jedino od čega ta ljubav nije mogla da se zaštiti bila je druga vrsta ljubavi, strast. Njoj autor kroz završne reči generala i Konrada ipak daje prednost u nemilosrdnoj, ali uzvišenoj borbi ljubavi. Ona tera krv kao brzak da teče, prizemna i u isto vreme sumanuta, kao da je izvan svega što postoji. Ona daje smisao životu, i ona je, uprkos svim razlozima koje general prvobitno iznosi, u životu održala dva prijatelja do sudbinskog sastanka, strast „koja jednog dana prodre u naša srca, dušu i telo, onda gori do večnosti, do smrti“.

I sveće, kao što je u samom naslovu rečeno, gore do kraja – dokraja razgovora između dva prijatelja, koji ujedno označava i razrešenje. I tek kad se sveće ugase, primećuje se starost na njihovim licima i u pokretima, i oseti se blizina Smrti. „Volela je svetlost sveća, volela je sve što je podsećalo na prošlost, na otmeniji način života, što je podsećalo na vreme koje je iščezlo“, govori general prijatelju kada priča o svojoj preminuloj ženi. Stiče se utisak da priča ne bi bila ispripovedana da nije bilo njihove svetlosti, kao da one osvetljavaju i rasvetljavaju sve ono što je nekada bilo. Čini se da je u njihovom plamenu duh vremena koje je, objektivno gledano, odavno iščezlo, ali koje za generala i Konrada nikad nije bilo jasnije i življe.

Autor: Filip Popović
Izvor: Polja