Bojan Ljubenović: Smeh u samoodbrani

Kroz razgovor o novom romanu „Otac“ od Laguninog bestseler pisca Bojana Ljubenovića saznajemo koliko emotivno proživljava drame svojih junaka i zašto mu je tokom pisanja neophodan humor.



Bojan Ljubenović zna recept za dobru i čitanu knjigu. Bilo da piše satirične priče, romane, knjige za decu, njegova dela su uvek dočekana sa radošću i imaju velike tiraže.

Posle bestselera „Da je bolje, ne bi valjalo“ u knjižare je stigao novi roman – „Otac“ – uzbudljiva, duhovita i duboko emotivna priča o raspadu jedne velike države ali pre svega dinamična storija o Đorđu Kovaču, četrdesetogodišnaku čiji se život okreće naglavačke kada jednog sasvim običnog dana na njegova vrata zazvoni nepoznati stariji čovek u kaputu i sa kačketom na glavi.

Napisali ste više od 30 knjiga, šta za Vas predstavlja pisanje? Da li ste od onih kojima bolje ide pisano izražavanje naspram verbalnog?

Napisati knjigu za mene znači ispričati priču. A oko nas u ovom zanimljivom i često tragičnom vremenu ima toliko dobrih priča koje prosto vape da budu ispričane. Za mene je pisanje duboko intimna stvar. Kad čovek govori, ponekad se čini da mu reči samo ispadaju iz usta, ali kada piše, onda to dolazi iz središta njegovog bića, prolazi kroz celog njega i izliva se na papir. Reći se nešto može i u afektu, ali napisati, to baš nije čest slučaj.

Posle velikog uspeha romana „Da je bolje, ne bi valjalo“ čitaocima ste predstavili novu uzbudljivu priču u romanu „Otac“. Šta je bila početna tačka novog romana?

Roman „Da je bolje, ne bi valjalo“ zaista je postigao veliki uspeh i za naše uslove bio pravi bestseler. Prošlo je skoro pet godina otkako je izašao i sada je pravo vreme za novu knjigu. Neko će reći da je „Otac“ humoristični roman, a neko da je triler. Ja tvrdim da nije ni jedno ni drugo, jer su oba samo alati, pomoćna sredstava da bi se ispričala priča koja je odavno morala biti ispričana. Saga o herojima, pravim i lažnim, priča o ljubavi, dozvoljenoj i zabranjenoj, istraga jednom zločinu, zaboravljenom ali živom. Želja da se na test stavi jedno vreme, neki ljudi i neki događaji i postavi pitanje, je li baš sve tako kako su nas uverili da jeste? I koje kriv ako nije?

U središtu romana su četrdesetogodišnji Đorđe Kovač, psiholog zaposlen u policiji i njegov otac koji je navodno hrabro poginuo u ratu devedesetih i proglašen je za heroja.

Posle poraza koje smo doživeli na gotovo svim poljima, od vojnih do društvenih, heroji su nam postali preko potrebni, pa smo ih fabrikovali bez jasnih kriterijuma. Neki su bili za jednokratnu upotrebu, a neki su se zadržali malo duže. Da bi se opravdala očito pogrešna politika, glorifikovali smo svakoga ko nam se učinio da bi mogao poslužiti svrsi, da se iza njegovog herojstva sakriju oni što su štošta zabrljali. Nažalost, mnogi valjani ljudi su tako zloupotrebljeni. Takav pristup istoriji oblikovao je i mog glavnog junaka, ali i sve nas ostale.



Otac glavnog junaka je svestan da su njegovi gresi suviše veliki da bi dobio oproštaj, ali ipak je odlučio da se vrati. Vaši likovi donose teške odluke. Da li žale zbog njih ili su to bili jedin izbori?

Moj roman je pun nesavršenih i grešnih ljudi, ali zar nije tako i u životu, zar o tome ne govori i Biblija? U prelomnim trenucima svojih života pravili su izbore za koje su mislili da su najbolji, ali su često oni ispadali pogrešni i tragični za osobe koje vole. Zbog toga je glavne likove ove knjige tako teško zavoleti na prvo čitanje. Sve dok čitalac ne „obuje njihove cipele“ i zapita se: šta bih ja uradio da sam u sličnoj situaciji? Tek tada će ih možda razumeti i, nadam se, zavoleti.

Da li junaci prolaze kroz neku vrstu katarze otkrivanjem tajni i šta im ona donosi...?

Ovo je roman koji nije razotkrio sve laži već samo poneke, uglavnom sitne i lične. One velike, presudne, koje su razni mešetari vešto utakli u našu svakodnevicu i oblikovali nam falš stvarnost još čekaju da budu otkrivene. Zbog toga i tvrdim da je ovo roman koji ne daje odgovore, već postavlja pitanja. Šta se desilo, u čije ime i kuda nas je to odvelo? Roman „Otac“ tek načinje važne teme, a na čitaocu je da odgovore potraži dalje. Ponekad je dobro pitanje i važnije od odgovora. Kroz tu katarzu moramo da prođemo svi, a ne samo junaci ove knjige.

Ženski likovi u romanu su takođe vrlo upečatljivi, zapravo uspostavljena je ravnoteža između muških i ženskih likova... majka Zagorka, Nadica, Iva…

Priznajem da o toj vrsti ravnoteže nisam vodio računa, ali mislim da ste u pravu i da sva tri glavna ženska lika imaju značajnu ulogu u ovoj, uslovno rečeno, muškoj priči. Međutim, ovo nije ni muški ni ženski roman, ovo je priča o tome koliko malo poznajemo osobe za koje mislimo da su nam bliske, ljudskim slabostima, ali i snazi za koju ni ne slutimo da je u sebi imamo. I naravno, o greškama i zločinima koji vape da budu ispravljeni.

Iako uzbudljiv i napet roman, u njemu ima mnogo ljubavi... Ali svako ima svoj način da voli. Šta ljubav predstavlja Vašim junacima?

Ljubav ima hiljadu lica, poneka od njih je teško razumeti i prihvatiti. U ovom romanu ima nekoliko zabranjenih i ponešto neuzvraćenih. Posebno je komplikovana ona između oca i sina. Ipak, mislim da na kraju ljubav pobeđuje. Užasno bi bilo i za svet i za književnost da nije tako.

U kojim situacijama humor, koji je neodvojiv od Vašeg lika i dela, dolazi do izražaja u romanu?

Kao i uvek, humor je neophodni začin i u ovom mom romanu. On je tu ublaži gorčinu i pomogne da se neke knedle u grlu lakše progutaju. Na neki način podseća na humor koji je Ivanu Bogdanu u romanu „Da je bolje, ne bi valjalo“ pomogao da sačuva zdrav razum i izvuče se iz problema u koje je upao. Duboko emotivno proživljavam drame svojih junaka, pa je humor i meni potreban da se relaksiram dok pišem. Ipak, kao što rekoh, ovo nije humoristični roman, čitalac će se smejati, ali ne zato što to želi već u samoodbrani.

Ovo je i priča o nekadašnjoj zajedničkoj državi, gde su prostor i ljudi bili bliski i onda su odjednom to prestali da budu... Da li se tu možda očituje i Vaša žal za prošlim vremenom?

Ja sam rođen u SFRJ i to je moja zemlja, od toga ne mogu pobeći niti želim. Njen raspad sam tragično doživeo, tim pre što sam ga gledao iz prvih redova, 1991. bio sam vojnik JNA kojeg su poslali na prvu liniju fronta. I danas smatram da je to najlepša zemlja u Evropi. Onaj Balaševićev soliter od šest ili sedam spratova koji umesto da opravimo mi smo srušili i sada živimo u isto toliko udžerica, koje nisu u stanju same da se izdržavaju već žive socijalne pomoći koja stiže iz Evropske unije, Kine, Amerika ili Bliskog istoka. Zahvaljujući svojoj gluposti, danas smo na nižem stupnju civilizacijskog razvoja nego pre trideset godina. Pored Irana, Avganistana i još nekoliko država, jedni smo od retkih što su uspeli da točak evolucije vrate u rikverc.

Svoje uloge u romanu imaju i Beograd i Trst. Koliko je piscu važno da radnju romana smesti u poznato okruženje, da li se tada oseća sigurnije?

To je potpuno tačno. Kao neko ko je rođen u Beogradu, dobro osećam njegov miris, puls i duh i nije mi teško da svoje junake uklopim u to okruženje. Međutim, izmeštanje radnje u Trst i London bilo je neophodno i verujem, uzbudljivo iskustvo. Oni koji su pročitali rukopis kažu da im je omiljeni lik sarajevski policajac Ćemo, sa kojim se glavni junak upoznaje u Londonu. Ćemo je raja, otrežnjenje i ona vrsta pomirenja koje nam je neophodno.

Na kraju knjige je i jedna pesma koja upućuje na neke lične razloge za nastanak ove knjige.

Ideja za ovaj roman nastala je još dok je moj otac bio živ, tako da njegova smrt nije bila motiv, ali pesma koja se nalazi na kraju knjige jeste posvećena njemu. A, verujem, i svim očevima koji su otišli i ostavili svoje sinove na stazi kojom i sami moraju poći. Kažu da sinovi odrastu tek kada ostanu bez oca i to je zaista tako. Kao što reče pisac, otac predstavlja zaklon i štit, a kad ode, na vetrometini života ostaješ sam da se boriš kako znaš i umeš. Sazriš preko noći bez obzira na to koliko godina zapravo imaš.

Šta ovih dana inspiriše Bojana Ljubenovića?

Pratim sve što se dešava na našoj političkoj sceni, objavljujem aforizme, satirične priče i kolumnu za nedeljnik NIN. Plašim se za sve nas, bojim se za Srbiju, grizem nokte i strepim, jer moja predviđanja oko razvoja situacije nisu dobra. Započeo sam nekoliko rukopisa budućih knjiga za decu, ali trenutno ne pišem ništa. Želim da napravim pauzu od pisanja, malo sam se umorio, a i želim da odmorim čitaoce do sebe. Teško je iznedriti nešto dobro kada je oko nas ovoliko zla.

Autor: Tanja Vučković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 57