Darko Tuševljaković: Pokušavam da zavirim dublje u tamu

Šta je u mraku o sebi otkrio glavni junak njegovog novog romana „Karota“, možemo li se potpuno ogoliti pred drugim i da li je jamu što zeva u svima nama moguće popuniti, saznajemo od pisca Darka Tuševljakovića.

Darko Tuševljaković, dobitnik Andrićeve nagrade i Nagrade Evropske unije za književnost, nakon iskoraka u budućnost romanom „Uzvišenost“, u novom literarnom ostvarenju „Karota“ vraća nas u sadašnjicu i blisku prošlost, u kojoj uspomene iz detinjstva čekaju u zasedi. Ovo je i priča o prošlom životu koji nadire i pokušava da zauzme mesto sadašnjem, o prekinutom detinjstvu u državi koja je poput broda potonula i za sobom povukla svoje putnike.

Ko je Davor iz Vašeg novog romana „Karota“? Kako je udarac automobila, kao „pucanj iz startnog pištolja“, pokrenuo neželjene uspomene? Kako se prošli život otrgao od njega?

Davor je čovek koji, poput mene, ali i mnogih oko mene, živi svoj drugi ili treći život na ovim ne tako velikim prostorima. To deli sa mnom, kao i brojne uspomene na grad i vreme u kom smo obojica odrastali. Zamisao mi je bila da ispričam priču o prekinutim životima i životima koji su ih zamenili, o tome kako ovde malo ko ima privilegiju da ostvari životni kontinuitet, kako, taman kada imamo utisak da je jedna priča dobila zamah, ona bude grubo ugašena i na njeno mesto dođe naredna, ona u kojoj moramo iznova da se snalazimo, da učimo ko smo i koje nam je mesto u tom izmenjenom svetu. Udarac automobilom, saobraćajna nezgoda na početku romana, predstavlja tačku u kojoj se dva Davorova života, koja je on dugo držao odvojenima u glavi, susreću. Ta tačka sudara svetova njega i njegovu partnerku navodi na potragu kojom će se roman baviti. Prethodni život, život njegovog detinjstva, postao je s godinama utvarni svet krnjih sećanja, diorama prošlosti svedena na anegdote kojima je izbegavao detajno da se bavi, jer bi to ugrozilo njegovu sadašnjost. Ali nemoguće je doveka odvraćati glavu od onoga što smo nekad bili i što je, hteli mi to ili ne, uveliko odredilo ono što smo sada.

Po šta je došao u Zadar, grad svog rođenja i detinjstva? Za čim traga i do kakvog cilja je želeo da stigne?

Od samog početka je jasno da postoji štošta čega se Davor ne seća. Niko od nas ne pamti sve, ali u njemu se nalazi duboka jama, mračni centar godinama skriven od pogleda koji na razne načine utiče na njegov život. Događaje koji su u velikoj meri odredili putanju Davora i njegove porodice on je potisnuo toliko duboko da je potrebna neka vrsta egzorcizma kako bi isplivali na površinu. Davor i Nina veruju da je ključ u putovanju na lice mesta. Poput psa koji prati trag nakon što omiriše odeću begunca, ili medijuma koji mora da dobije predmet pokojnika kako bi ga prizvao s onog sveta, Davor obilazi davnašnja bliska mesta tražeći u njima starog sebe. Pitanje je, naravno, da li će pri tome više saznati o nekadašnjem dečaku ili o čoveku u kog je stasao.

Koliko je teško, i da li je uopšte moguće, izvrnuti svoj ponor i podeliti ga sa drugim? Da li je za taj čin potrebna hrabrost, iako su posledice neminovne?

U knjizi se na jednom mestu pominje to da se svako pred drugim, ma koliko mu blizak bio, može ogoliti samo do izvesne mere, nikad do kraja, jer bi to značilo gubitak sebe. Tada bi ono što nas čini time što jesmo prešlo u tuđe vlasništvo, a niko to ne želi, niko na to nije spreman. Često se bavim pitanjem komunikacije, time kako likovi žele da se predstave drugome i kako ih, sa druge strane, mi čitaoci doživljavamo. Mislim da se u Davoru i Nini kriju crte i osobine kojih oni nisu u potpunosti svesni, iako se trude da budu iskreni prema sebi i drugome. Ali čitalac bi mogao da otkrije te crte i u tom smislu tek njegov uvid u potpunosti zaokružuje likove. Svi mi gajimo personu koju čak i u najintimnijim situacijama nudimo ljudima oko nas i, gradeći likove, uvek pokušavam da otkrijem u kojoj meri je moguće zaobići te predstave o sebi, prodreti kroz njih i zaviriti dublje u tamu.



Nina je rezoner i poput kakvog lakmus papira, svaki Davorov potez odražava se na nju i njihov odnos. Kao sunce kojem nijedna senka ne može umaći niti se sakriti, tako ni njoj ne promiče ono što se u njemu događa. Šta nam može reći o Davoru, gledajući ga očima realnosti?

Roman je pisan u prvom licu i pratimo ga iz Davorove perspektive, tako da je i ono što o Nini saznajemo nužno obojeno njegovim vidom. Upravo me je to zanimalo pišući o njima dvoma, koliko će njegova slika nje biti pouzdana i nepristrasna. On Ninu u početku vidi kao oslonac, ženu od inicijative, u njoj nalazi odlučnost koja mu nedostaje, ali tokom knjige njihov odnos doživljava promene, te i njegovi zaključci na kraju odudaraju od početnih. Mislim da je stav da Nina predstavlja objektivnog posmatrača samo Davorova fantazija, ona to ne može biti, suviše je emotivno uključena u sve što se dešava. Uz to, Nina ima svoj cilj, što je diskvalifikuje kao neutralnog sudiju. Svesna toga koliko malo zna o Davorovom prvom životu, ona na put polazi sa željom da otkrije ko je njen partner i kakav je to čovek zapravo, ali mudrost koju stiče do kraja romana u najmanju ruku je sumnjiva – ili to makar tako Davor tumači. Da bi se protagonisti objektivno sagledali, mislim da je potrebno naratora i njegovo tumačenje uzeti sa zrnom soli.

Tonči, Ante, Saša, Karota i Davor – ovo je mogla biti grupa bezbrižnih dečaka koja nas podseća na junake romana „Družina Pere Kvržice“, „Družina Sinji galeb“ ili „Hajduci“ – da njihovo detinjstvo nije grubo prekinuto. Da li je vreme u kom su odrastali, a koje je polako dovlačilo nemir, najavljivalo da srećni dani detinjstva nisu mogući i da oni pripadaju davnim vremenima?

Oduvek sam bio opčinjen trenutkom pre nego što neka promena nastane, onim časom u kom vam je jasno da uskoro ništa više neće biti kao pre, ali da haos promena još nije nastupio ili makar nije u punom zamahu. Trenutkom zatišja u kom vidite mrke oblake u daljini i kišnu zavesu na liniji horizonta. Vreme kog se Davor priseća u „Karoti“ je upravo takvo, samo je pitanje koliko su i odrasli i deca tada bili svesni nastupajuće promene. Neki jesu, i samim tim su bili u prednosti, ali mnogi nisu imali pojma. Ovo je knjiga o njima, o tim nesvesnima, nepripremljenima. Pokušao sam da otkrijem da li je nekoliko decenija nakon svega u njihovom svetu išta drugačije, da li su s godinama stekli veštine koje će ih pripremiti za trzaje i turbulencije.

Da li je Davor pronašao ono što je bilo skriveno, ispod površine, u mraku?

Velikim delom ispunio je jamu koja je zevala u njemu. Zakrpio je platno tako da sada pred sobom ima kompletnu sliku, ali pokušao sam da budem realan, utoliko što je, verujem, jasno da je ipak reč o krpljenju, što znači da će šavovi zauvek ostati vidljivi. Od polovnih delova se ne može sastaviti nova stvar, ali, ako ništa drugo, možete staru popraviti tako da radi. Lik nikada ne treba da iz tačke A stigne u očekivanu tačku B. Verujem da treba da stigne nekud, u nekakvu tačku, ali to ne može biti ona koju je sebi zacrtao na početku. Stvaran život tako ne funkcioniše i zaista nije nužno u romanu banalizovati inače nepredvidljivu putanju. Tačka B mora u sebi sadržati nešto pomereno, možda čak i nešto razočaravajuće. Razoružavajuće. Mislim da Davorova tačka B sadrži više elemenata iz kojih se ne može izvesti samo jedan zaključak.

Kakvi su gradovi kada ih napuštamo? Kakve ih pamtimo? Da li su drugačiji kada se u njih vratimo? Koliko se (Beo)grad u „Karoti“ približio onome koji ste opisali u „Uzvišenosti“?

Uprkos očekivanom, mislim da su gradovi prelepi dok ih napuštamo, zato ih posle godinama, decenijama, sanjamo, a strašni su kada se u njih vratimo. Ne zato što su se izmenili, često i nisu previše, nego zato što su nam toliko nedostajali da nam srce svaki put prepukne. Beograd iz „Karote“ i Beograd iz „Uzvišenosti“ imaju sasvim drugačije žižne tačke, tako da mi je teško da ih uporedim. U Beogradu iz „Karote“ živim, dok u Beogradu iz „Uzvišenosti“, nadam se, neću živeti.

Kakvi su Vaši naredni planovi u pogledu pisanja i odabira žanra? Ostajemo li u sadašnjici ili putujemo u budućnost?

Nema tu nikakvog plana, dosad sam uvek pratio osećaj i nisam zbog toga zažalio. Sve opcije su otvorene, razne priče kompostiraju u meni i najbolje je pustiti da iz tog tla nešto samo iznikne, pa ga onda polako obrađivati. Kod mene nikada vremenski plan nije odredio priču, već je uvek bilo obrnuto. Očekujem da se to tako i nastavi.
 
Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 50