Prikaz knjige „Stepska carstva“: Da li su nomadska evroazijska plemena bila rušilačka ili pokretačka sila?

Kenet V. Harl u svojoj knjizi „Stepska carstva“ pruža nov i savremen pogled na nomadska plemena – od Huna i Mongola do manje poznatih naroda koji su snažno uticali na i oblikovali evroazijsku civilizaciju.

Sigurno ste makar čuli za Mongole. Hunski vođa Atila je i dan-danas sinonim za razaranje i svirepost. Mongoli i Huni su najpoznatiji stepski narodi, plemena koja su lutala od Mađarske do Kine, i ostavili su trag na svim civilizacijama sa kojima su došli u kontakt. Međutim, njihova uloga bila je mnogo veća i složenija nego što se pretpostavlja, a postojalo je mnogo više ovakvih plemena. Bile su to raznolike i dinamične migracione kulture. Ko su, zapravo, bili ti nomadi – Huni, Mongoli i ostali za koje možda niste ni čuli pre ove knjige? I kakav je bio njihov značaj za istoriju?

Knjiga „Stepska carstva“ istražuje upravo istoriju ovih nomadskih plemena i njihov uticaj na formiranje evroazijske civilizacije. Autor se, takođe, bavi preispitivanjem stereotipa o nomadima kao isključivo ratničkim zajednicama. Iako su Huni, Avari i Mongoli izazvali mnoga razaranja u sukobima sa sedelačkim civilizacijama, odnosi među njima bili su daleko složeniji. Knjiga Keneta V. Harla pruža širu sliku o tome ko su zaista bili stepski nomadi.

Ova narativna istorija pretežno prati hronološki tok (osim prologa o Atilinom putu za Rim, koji predstavlja vremenski skok). Zbog nedostatka arheoloških dokaza i mnogo nepoznanica, uvodna poglavlja mogu biti teža za praćenje. Rekonstrukcija događaja na osnovu promena u protoindoevropskim dijalektima zbog toga može delovati apstraktno i komplikovano. Sa pojavom Skita narativ postaje konkretniji, jer je tada lakše raspoznati interakcija između nomada i ostalih civilizacija.

Tok pripovedanja povremeno menja fokus i vreme, prateći različite nomadske narode kroz prostore od zapadnih stepa, preko pohoda Aleksandra Velikog u Centralnoj Aziji, do Kine i prvih kontakata sa stepskim plemenima. Kasnija poglavlja posvećena su Partima, Hunima i drugima.

Knjiga obiluje detaljima. Iako sam mislio da poznajem istoriju, naučio sam mnogo o narodima poput Seldžuka, Skita, Heftalita... Autor dodatno analizira složenu mrežu odnosa nomada sa njihovim sedelačkim susedima. Bilo je tu pljački, osvajanja, ali i trgovine, prenosa znanja, tehnologije i ideja. Nomadska plemena nisu bila samo rušilačka sila – često su bila pokretači društvenih i tehnoloških promena. Njihovo samo postojanje (bilo asimilovano ili ne) i uticaj, iako često destruktivno i katastrofalno po mnoge narode, gradove i kulture, širilo se poput šumskog požara.

Suprotno uvreženom mišljenju da su nomadi želeli jedino da unište civilizaciju, Harl pokazuje kako su na kraju često bivali asimilovani ili su se naseljavali na osvojenim teritorijama, privučeni bogatstvom i komforom. Nisu želeli da unište „kokošku koja nosi zlatna jaja“, već da je kontrolišu. Međutim, nomadska plemena, uopšteno posmatrano, nikada nisu uspevala da ostanu dugo na okupu. Moć jednog vladara obično je trajala jednu, a vrhunac nomadske moći nikada nije trajao duže od dve generacije.

Moć vladara poput Atilе, Džingis-kana, Kublaj-kana ili Tamerlana temeljila se na harizmi i vojnoj veštini. Takve ličnosti imale su moć da ih narod prati i podrži u slavnim osvajanjima. Priča o Džingis-kanu, koja mi je već bila poznata, klasična je priča o usponu od siromaštva do bogastva i stvaranja carstva. Međutim, konstantne promene u stepama neprekidno su donosile nove izazove sedelačkim društvima. Avari, koji su umalo osvojili Carigrad, danas su gotovo zaboravljeni u poređenju sa Hunima, Vandalima ili Gotima koji su razorili Rim.

Knjiga se završava pričom o Tamerlanu, poslednjem velikom osvajaču iz redova nomada. Ambiciozni Timur Hromi bio je strah i trepet Centralne Azije. Iako je Džingis-kan bio zaista brutalan vladar, najgore zločine – poput pravljenja „piramida od lobanja“ – zapravo je počinio Tamerlan. Nakon njega, nomadi više nisu imali značajnu ulogu u evroazijskoj civilizaciji – pomorska trgovina, odlazak Evropljana u Ameriku i razvoj oružja učinili su konjicu (koja je bila ključna za nomade) zastarelom. Nestali su sa istorijske scene, baš kao i Putevi svile koje su vekovima koristili.

Iako se Harl ne bavi Amerikama, meni je kao čitaocu fantastike na pamet pala zanimljiva dilema – da li bi starosedelački narodi Severne Amerike dostigli viši tehnološki nivo da su se suočavali s nomadskim pritiscima, poput onih u Evroaziji? Da su neka plemena prihvatila nomadski način života na konjima, da li bi stvorila ratničke horde poput azijskih i menjala tok istorije Severne Amerike?

U „Stepskim carstvima“ Kenet V. Harl jasno ukazuje na to koliko su nomadi oblikovali svet pre 1500. godine, uz obilje podataka i jasnu argumentaciju. Da li su Atila, Džingis-kan i Tamerlan bili odgovorni za razaranja i pustošenja od Francuske do Kine? Nesumnjivo. A da li su imali ključnu ulogu u stvaranju modernog evroazijskog sveta? Apsolutno. To je Harlova teza koju mislim da veoma dobro obrazlaže.

Još jedan savet – neka vam Gugl mape ili atlas budu pri ruci dok čitate ovu knjigu. Knjiga ne sadrži mape, a one bi dodatno pomogle u razumevanju širine prostora kojim su nomadi harali. Osim što Harl izuzetno vešto piše, nekoliko ilustracija prostora o kojima govori učinilo bi ovu knjigu još ubedljivijom.
 
Autor: Pol Vajmer
Izvor: nerds-feather.com
Prevod: Kristijan Vekonj