Prva recenzija „Majčine ruke“ Igora Marojevića

Upravo objavljeni roman „Majčina ruka“ Igora Marojevića predstavlja drugu knjigu ovog autora koja se direktno ili indirektno bavi temom Drugog svetskog rata. Međutim, ako se u svom četvrtom romanu „Šnit“ (2007, 2008, Laguna) etablirani autor neposredno bavio istorijom, u ovom on to čini na znatno posredniji ali ništa manje efektan način. Naime, „Majčina ruka“ fabularno počinje od priče o odrastanju i ljubavi i tek kroz nju dolazi do istorije. Glavni junak romana, šesnaestogodišnji Bačvanin, na svom putu ka „oslobađanju od nevinosti“ upoznaje dve Nemice, svoju vršnjakinju Hertu i tridesetosmogodišnju Sonju, koja ga privlači kao znatno zrelija i iskusnija osoba. Tek pošto sazna za traume iz Sonjinog detinjstva, on se na velika vrata upoznaje sa istorijom. Utoliko je bavljenje njome, zbog snažnog kontrasta istorija – detinjstvo, verovatno efektnije u „Majčinoj ruci“ nego u „Šnitu“. Pritom Marojević ovog puta otvara veću temu: do sada prećutkivanu, tabu temu „restitucije“ imovine otete od vojvođanskih Nemaca u periodu od 1944. do 1948. godine. Pošto se dugo najavljivano usvajanje Zakona o restituciji vremenski prilično podudara sa izlaskom „Majčine ruke“, to ovoj knjizi, možda neočekivano a možda i ne, daje svakako dodatnu aktuelnost.

Posebna efektnost istorije u novom Marojevićevom romanu čini u isto vreme i ljubavnu priču efektnijom, budući da ona ključno, čak i više od istorije, obeležava detinjstvo glavnog junaka. Međutim, sazrevajući u neočekivanom kontekstu saznavanja istorije, ta ljubav ne može biti osuđena na uspeh. Na primer, Sonja čak osećanjima koja joj poklanja glavni junak manipuliše da bi iz njegove kuće, koja je nekada pripadala Folksdojčerima, a zatim bila oteta od njih, ukrala neke dragocene stvari. Tako je dotični šesnaestogodišnjak, zahvaljujući istoriji, za kratko vreme neposredno spoznao i ljubav, i njene tamne strane.

Uzrast Marojevićevog pripovedača u velikoj meri, i znatno više nego što je to bio slučaj u njegovim dosadašnjim knjigama, obeležava strukturu ovog romana. Naime, poverivši naraciju šesnaestogodišnjem dečaku i uspevši da to učini verodostojno, autor je postigao veoma pitko i na prvi pogled jednostavno pripovedanje, što nije bilo svojstveno za njegove dosadašnje knjige. Tako je „Majčina ruka“ istovremeno komunikativan i dobro strukturisan roman koji otvara novu ozbiljnu temu u srpskoj književnosti, kao i mnoga nerazjašnjena pitanja.

Autor: Aleksandar Saša Ilić