Slika pogleda - o romanu „Aleks“ Pjera Lemetra

Danas detektivska proza više ne može da se gradi na poetici i etici genija i heroja. Šerloke i Poaroe zamenili su timovi i makar i malo nezgodni, samovoljni i nekarakteristični timski igrači sa bogatim psihološkim (najčešće porodičnim) bagažom i jasnom socijalnom pozicioniranošću.
 
Detektiv Kamij Verhuven, koga Pjer Lemetr uvodi sa romanom „Aleks“ (Laguna, 2014, prevod Gordana Breberina), uklapa se u ovu shemu: porodično opterećenje vezano za roditelje i smrt bremenite žene, prezir prema autoritetima, usamljenički etos u spoju sa visokom profesionalnom odgovornošću.
 
Ali Kamij Verhuven ima još nešto: ima majku čuvenu slikarku i sopstveni nikada realizovani slikarski talenat. Ima takođe izuzetno mali rast, koji u mnogome određuje njegove odnose sa ljudima, posebno ženama.
 
Verhoven ne ume s rečima, ali su zato njegov komunikacioni i spoznajni kanal slike, mentalne ili one koje sam skicira rešavajući slučajeve. Romani Pjera Lemetra o Verhuvenu stoga vrlo samosvesno i programski ekspliciraju motiv perspektive, kao po sebi jedan od ključnih u detektivskom žanru, ali i pripovedanju uopšte.
 
U ovom inicijalnom romanu o Verhuvenu pitanje perspektive određuje i sam sižejni obrazac dela, zasnovan na poigravanju statusima krivca i žrtve, odnosno različitim perspektivama iz kojih se likovima, bilo u poetičkom bilo u etičkom smislu, može pripisati neka od tih funkcija.
 
Današnji književni detektivi su, a takvi su valjda uvek i bili, izrazito starovremenski, i to nije toliko pitanje nostalgije i eskapizma, koliko distance sa koje posmatramo svet u kom živimo, a koji nam se čini sve nauhvatljiviji, i sve manje prilagođen našem receptivnom, pa i spoznajnom, aparatu. Detektivi kao da nam i dalje nude nadu ili makar društveno i intelektualno prihvatljivu iluziju da je taj i takav svet ipak moguće ne samo razumeti, nego i u njemu delovati, pa i nešto promeniti. Pa i da moralna i profesionalna načela i dalje nešto znače. Da institucije još nešto znače.
 
Romani Pjera Lemetra o Verhuvenu verovatno nemaju snagu jedne Karen Fosum ili već klasičnog Ijana Renkina, ali svojom metažanrovskom prirodom, širokom literarnom i kulturnom referentnošću, kao i dobrim vladanjem žanrovskim gradivom, svakako su vredni čitanja.
 
Autor: Vladimir Kolarić
Izvor: nedeljnik.rs