Aleks Pavezi: Likovi sami pišu priče

Sa Aleksom Pavezijem, autorom misteriozno i originalno konstruisanog trilera „Krv tamnija od mastila“, razgovarali smo o tome šta njegovu knjigu čini toliko drugačijom i netipičnom, kakav je tip stvaraoca, ali i o jednom njegovom skrivenom talentu.

Triler godine, spektakularno domišljata zagonetka, sa preokretom koji će vas uhvatiti nespremne, „Krv tamnija od mastila“ Aleksa Pavezija je prekretnica u žanru savremene detektivske priče. Kritičari ga opisuju kao „misteriju za pametne ljude“ i „Rubikovu kocku nepouzdanih narativa“, što ukazuje na njenu složenost i originalnost.

Šest prijatelja okuplja se u seoskoj kući na proslavi rođendana. Odlučuju da igraju igru. Svoja imena stavljaju u šešir. Izvlače po dva, a onda zamišljaju kako izvučeni „likovi“ ubijaju jedan drugog. Pročitaju svima. Poeni se dodeljuju prema uverljivosti priče. Kad dobiju takav zadatak, koriste ono što već znaju jedni o drugima. Tajne. Trvenja. Afere. Ali jednom kada to ubace u priču, tajni više nema. Sa svakim izmišljenim ubistvom neko dobija motiv za pravo, koje se onda i dogodi.

Sve kriminalističke priče slede jednostavan skup pravila s neočekivanim krajem. Ali Vi niste sledbenik već začetnik drugačijeg pristupa. Ne pišete na način na koji smo navikli. Vaša knjiga nije samo neočekivana na završetku, ona je takva od početka. Kakve to pojedinosti čine da se Vaša knjiga razlikuje od svih drugih?

Kao i kod mnogih čitalaca, očekivanja od kriminalističkih romana mogu se – pojednostavljeno rečeno – svesti na ovo: maksimalnu intrigu na početku i maksimalno zadovoljstvo na kraju. Po mom mišljenju, obe ove senzacije gube na snazi kada je postavka romana previše poznata i uobičajena. Zato stalno tražim načine da misterije izgradim od neobičnih, nepoznatih elemenata. U romanu „Krv tamnija od mastila“ iskoristio sam ideju da, ako likovi u knjizi pišu priče u kojima su oni sami junaci, čitalac nikada neće biti sasvim siguran da li ono što čita jeste istina ili samo jedna od priča koje su likovi napisali. To mi je omogućilo da razvijem drugačiju vrstu misterije.

Šestoro prijatelja (Anatol, Džanika, Fibi, Maja, Din i Marčin) okuplja se u seoskoj kući kako bi proslavili rođendan jednog od njih (Anatol). Iako samo brojnošću (i imenom Fibi) podsećaju na TV seriju „Prijatelji“, oni bi se pre mogli nazvati Prijatelji sa nožem skrivenim iza leđa. Umesto proslave, smišljaju li možda nešto drugo u planu? Kakvu oni (smrtonosnu) igru igraju?

Igraju igru koju su nazvali „Motiv, metod, smrt“, koja zahteva da svaki od njih nasumično izabere dvoje svojih prijatelja, a zatim napiše priču u kojoj jedan prijatelj ubija drugog. Nakon toga treba da pročitaju priče naglas, dodele im poene i na kraju izaberu pobednika, ali oni zapravo nikada ne stignu tako daleko. Izmislio sam ovu igru za potrebe priče, ali je zasnovana na stvarnim igrama sa kojima sam upoznat. Postoji, na primer, igra u kojoj uzmete knjigu sa police i svako mora da zapiše kako misli da glasi njena prva rečenica, a potom se bira koja se smatra pravom, i dobijaju se poeni ako ste uspeli da zavarate druge. „Motiv, metod, smrt“ je veoma mračna verzija te vrste „salonskih igara“. Kad sam igrao slične igre, uvek su mi se činile kao da su na ivici da prerastu u nasilje.

Kao u Vašem prvom romanu „Osam detektiva“, tako i u delu „Krv tamnija od mastila“ radnja nas odvodi na udaljeno imanje, izolovano, kao stvoreno za misteriju, maglu nerazjašnjenih odnosa. Koliko Vam je važan ambijent u koji smeštate svoje likove?

Atmosferu kriminalistički roman može da ostvari bolje nego bilo koji drugi žanr, jer je u suštini horor, ali smešten u stvarni svet, pa zato mnogo vremena posvećujem stvaranju atmosfere u svojim pričama. Ambijent je sastavni deo te atmosfere. Takođe je i jedno od najzabavnijih stvari za pisanje. Anatolovog oca sam učinio trgovcem antikvitetima kako bih njegovu kuću napunio čudnim, nepraktičnim predmetima, kao i bizarnim, jezivim slikama – sve zarad atmosfere. Usput, živim blizu jednog grada poznatog po brojnim antikvarnicama, pa su mnogi od tih predmeta inspirisani stvarima koje sam tamo video.

Napisavši „Osam detektiva“, reflektore čitalačke javnosti usmerili ste prema sebi. Da li ste osetili pritisak da morate opravdati očekivanja „Krvlju tamnijom od mastila“ i premašiti očekivanja koja ste postavili prvim romanom?

Uvek postoji ogroman pritisak, jer pisanje romana traje dugo, a nećete znati sve do kraja da li će uspeti. Ali pokušao sam da napišem knjigu koju bih voleo da i sâm pročitam. Ako svesno pokušavate da zadovoljite nečija očekivanja, osuđeni ste na razočaranje. Verovatno ćete stići do kraja i shvatiti da u stvari niste pravilno razumeli njihova očekivanja.



Koliko dugo planirate pre nego što zapišete prvu rečenicu? Koliko traje promišljanje o detaljima, pre nego što sednete i krenete s pisanjem? Kako podstičete svoju maštu: idete li u šetnje, obilazite li biblioteke? Kakve su Vam navike?

Sa svakom novom knjigom, sve više vremena provodim u planiranju i verovatno ću u budućnosti planirati još više. Romani koje pišem su složeni i, iako zahteva veliku volju da dugo planirate pre nego što napišete ijednu reč, mislim da se to na kraju isplati. Planiram dok šetam ili sedim po kafićima. Takođe, mnogo čitam kratke priče kada mi treba nadahnuće. Ali, istini za volju, moji radni običaji se stalno menjaju, pa mogu govoriti samo o svom trenutnom pristupu.

Da li ste tip stvaraoca koji voli da piše u apsolutnoj tišini ili Vam buka ne smeta? Da li svaki leteći insekt mora da ima dozvolu za let u Vašem radnom prostoru ili niste tako restriktivni?

Retko imam potpuni mir. Mogu da podnesem malu pozadinsku buku. Ponekad, ako je okolina bučna, slušam zvuke prirode – snimke oluja, cvrkutanje ptica i slično – kako bih potisnuo ometanja. Obično ne slušam muziku dok pišem, ali postoje dva-tri albuma koje sam toliko puta preslušao (A Kind of Blue, The Tortured Poets Department, The Hissing of Summer Lawns) da ih mogu pustiti i u veoma bučnom okruženju, a i dalje se koncentrisati.

Od koga ste pekli zanat pisanja romana kriminalističkog žanra? Ko su Vaši književni uzori?

G. K. Česterton je najviše uticao na mene kada je reč o kriminalističkoj literaturi. Smatram da je on najveći stilista koji je žanr ikada video, a njegova proza i zapleti savršeno se uklapaju, i zasnovani su na divljim, snolikim slikama. Naravno, veliki sam ljubitelj i Agate Kristi. Ali dva pisca koja bih najviše želeo da sledim, koje bih nazvao svojim „uzorima“, jesu Dž. G. Balard i Širli Džekson. Oboje su pisali romane koji su labavo zasnovani na žanru (naučna fantastika, odnosno horor), a istovremeno su imali sopstvene, potpuno jedinstvene stilove. Njih ćete često pronaći smeštene među klasicima ili u odeljcima književnosti, podjednako često koliko i u kategorijama svog žanra.

Koje ste knjige pročitali i po nekoliko puta? Šta se ove godine izdvojilo od naslova u britanskoj književnoj produkciji? Ima li nešto što se Vama naročito dopalo?

Mislim da je The Sundial Širli Džekson knjiga koju sam najviše puta pročitao. Ili High Rise Dž. G. Balarda. Kada je reč o kriminalističkoj literaturi, posebno sam više puta čitao „I ne osta nijedan“ Agate Kristi i „Crna Dalija“ Džejmsa Elroja. Moj omiljeni savremeni britanski autor je Alison Mur, koja ima izvanredan osećaj za neobično i jezivo. Nisam pročitao mnogo novih knjiga objavljenih ove godine, ali želim da pročitam najnoviji roman Sali Runi. Veliki sam obožavalac njenog rada.

Negde sam pročitao da rekreativno obijate brave. Da li ste razmišljali da se ozbiljnije posvetite tom poslu ili ostajete verni književnosti i pisanju?

Nažalost, u tome nisam baš dobar. Nespretan sam. Isti je razlog zbog kojeg ne sviram nijedan muzički instrument. Dakle, malo je verovatno da ću od toga napraviti karijeru. Ali uživam u rešavanju problema koje nosi otvaranje brava bez ključa. Kad jednom shvatiš kako brava funkcioniše, možeš početi da razmišljaš o načinima da zaobiđeš problem nemanja ključa.

Radili ste i kao prodavac knjiga. Koliko Vam je pomogao rad sa ljudima da proučite i upoznate njihove karaktere za psihologiju likova u svojim romanima? Imate li anegdotu koju posebno pamtite, a želeli biste sa nama da podelite?

Kada radiš u prodavnici, stičeš dobar uvid u to koliko ljudi mogu biti zlobni, naročito kada nastanu velike gužve pred Božić. To je verovatno najrelevantnije za knjige koje pišem. Ali svaki prodavac knjiga mogao bi da ti ispriča mnogo priča o kupcima koji govore čudne stvari. Mene je zadesilo nekoliko takvih situacija. Sećam se jednog čoveka koji je pitao gde su Letopisi Narnije (K. S. Luis), a kada sam mu rekao da su u dečjem odeljenju, izgledao je veoma razočarano. „Oh, pa to su onda knjige za decu?“

Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 59