Ju Nesbe: Pisati o Americi znači pisati o sebi

Prilikom svoje prethodne posete Beogradu, pre sedam godina, svetski poznati norveški pisac Ju Nesbe, svestrani kultni autor kriminalističkog žanra, ekonomista i muzičar, pre susreta sa čitaocima i novinarima otišao je na trening slobodnog penjanja. Ove godine je došao na prvi Trilerfest, koji je održan u Domu omladine od 16. do 18. maja i za tri dana okupio tri hiljade posetilaca (samo je na večeri Jua Nesbea bilo hiljadu i po ljudi). Došao je da, između ostalog, predstavi svoj novi roman „Minesota“ u izdanju Lagune i u prevodu Igora Solunca.

Nesbeov kultni detektiv Hari Hule, glavni lik trinaest romanesknih nastavaka, sada se seli i na ekran, postajući junak u Netfliksovom serijalu, a u „Minesoti“, prvom Nesbeovom „američkom“ romanu, zamenjuje ga novi detektiv Bob Oz, Norvežanin poreklom, izgledom i duhom prava suprotnost Huleu, pogodan za kolegijalna ismevanja, ali na kraju – on je taj koji rešava slučaj. Oz traga za ubicom koji je nekada bio porodičan čovek, koji je najmilije izgubio u oružanom obračunu, a sada je osvetnik. Presuđuje onima koji nelegalno trguju oružjem ili se zalažu za zakone za njegovu upotrebu.

„Video je slike predaka kad su prvi put stigli ovamo iz Norveške, bežeći od gladi i teških vremena. Doselili su se u ravnice, na prostrana polja gde su ljudi i gazdinstva bili retki i udaljeni jedni od drugih. Tamo su gradili male, jednostavne kuće i crkve. Nisu mogli ni da zamisle grad s neboderima, a još manje visoke zgrade pune ljudi na socijalnoj pomoći, pojedinaca na rubu siromaštva, koji su jedni drugima prodavali svakodnevni beg od stvarnosti, kopali grobove i pre svega usmeravali svoj bes i osujećenost prema onima koji su bili u jednako lošem položaju“, odlomak je iz romana „Minesota“.

I u prethodnim knjigama toponime ste izmeštali iz Osla, iz Norveške. Međutim, da li ste slikom Amerike u „Minesoti“ sada imali nameru da se upustite u širu društvenu, rasnu, političku, pa i ličniju pripovest?

Bilo šta da opisujete, ako opisujete neki grad koji bi mogao da bude i Beograd, a nemate nameru da se bavite politikom, opet biste imali politički stav zbog toga što pišete o gradu. Politički je stav i to da li ćete o nečemu pisati ili ćete izbeći. Praveći sve te izbore, zauzimate politički stav. Sjedinjene Američke Države su politički, vojno, kulturološki, najvažnija država na svetu i, iako imaju manje stanovnika od Kine, uticajnije su od nje, barem do sada. Pisati o Americi znači pisati o sebi. To je posebno tačno za Norvešku i moju porodicu, koja ima duboke veze sa Amerikom. Mnogi članovi moje porodice emigrirali su tamo, moj otac je odrastao u Sjedinjenim Američkim Državama.

Mislim da sam pišući o Minesoti zapravo pisao o Norveškoj, ali i o Srbiji i svakoj drugoj zemlji zbog toga što smo svi deo Amerike i ona je deo nas. To je mesto gde se zapadni svet preselio kako bi započeo nešto novo i sada se suočavamo sa rezultatima toga – i dobrim i lošim. Može se reći da su američki izbori na mnogo načina previše važni da bismo ih prepustili samo Amerikancima, ali oni jedini imaju pravo glasa, tako da moramo da živimo sa njihovim izborom.

Vaša junakinja Lajza ceni Trampa i glasa za njega, a ne voli Hilari Klinton. Kakvo je Vaše viđenje savremenih okolnosti u Americi?

Pre nekoliko dana Barak Obama bio je u Oslu, držao je govor koji sam pažljivo odslušao. Zanimljivo je da je ukazao na to da demokratiju uzimamo zdravo za gotovo, umesto da se za nju borimo, smatrajući da je demokratija sistem za koji bi svako ko zna da razmišlja trebalo da se opredeli, kao na nekom testu. Ali kazao je i to da je u ljudskoj istoriji moderna demokratija nešto što smo testirali tek nedavno, pre samo dvesta godina, tako da demokratsko uređenje zapravo nije prirodno stanje stvari. Mislim da je Obama hteo da kaže da treba da budemo svesni toga da, na primer, osoba kakva je Tramp može da sruši demokratiju i da je to verovatno, da to definitivno može da se desi. Mi smo u Srbiji, zemlji koju je Slobodan Milošević potpuno promenio za samo šest meseci, promenio je stav društva, u odnosu na ono što se zvalo jugoslovenskim eksperimentom, za koji su neki govorili da nikada neće uspeti. Ja stvar posmatram spolja, ali nisam sasvim siguran da je to bilo tačno. Iz onoga što znam jasno vidim da smo i dalje mogli da imamo Jugoslaviju danas.

Prvi put sam u toj zemlji bio kada mi je bilo sedamnaest godina, ali pokazalo se da u središtu Evrope, kao i u središtu Sjedinjenih Američkih Država, stanje stvari može da se promeni neverovatnom brzinom. Zbog toga sam zabrinut zbog onoga što se sada dešava u Americi. Mada, na duže staze sam optimista. Moja ćerka doputovala je ovde sa mnom i ja joj kažem: ako postoji neko doba u kom je dobro biti rođen, to je ovo – sada. Istorijski gledano, stanje u svetu sada je bolje nego ikada pre: više ljudi je pismeno, manje njih gladuje, globalno manje ljudi strada u ratovima. Svet zapravo napreduje, samo što nama to ne izgleda tako. Civilizacija jeste ostvarila progres, gledajući sto ili dvesta godina unazad, mada možda poslednjih godina i nije tako. Brine me to što ljudi slični Trampu u Americi dovode u opasnost taj još uvek sveži eksperiment demokratije samo da bi videli za šta je sve on sposoban.



Prodaja oružja i nasilje koje ono proizvodi jedna je od tema u „Minesoti“. Prikazujete običnog porodičnog čoveka koji tako postaje čudovište. Mislite li da je sve više nasilja zbog toga što je oružje svima dostupno?

U norveškim novinama pročitao sam jedan zaključak, baš pre nego što sam stigao u Srbiju, povodom toga da je svet pred totalnim haosom zbog ratnih konflikata. Ali ako ne čitate samo novine, već pratite statistike o tome koliko ljudi strada u ratovima, koliko je nasilno izgubilo živote u gradovima u poslednjih, na primer, pet godina, pokazuje se da je istina suprotna, da manje ljudi strada u ratovima i u nasilju od kriminala. Naš je fokus na ratnim sukobima u Ukrajini i u Gazi, gde će ljudi nastaviti da stradaju. Ako obratite pažnju na ono što se događalo poslednjih pedeset godina, setićete se strašnih sukoba u Iraku ili u Ruandi, ali i dalje sam optimista i mislim da civilizacija napreduje. Verovatno su slično govorili tokom Vajmarske Republike u Nemačkoj, neposredno pre nego što je Hitler demokratski izabran, tako da nikada niste sigurni.

U „Minesoti“ ste se, umesto Harija Hulea, koga smo svi voleli i o kome pišete 14. nastavak, okrenuli novom detektivu. Hari je bio harizmatičan i mišićav, ovaj je bucko po imenu Oz – lažni čarobnjak, pa i ženskaroš. Međutim, kao i Hari, on je preživeo teške gubitke, oštećen je. Zašto Vas privlače takvi junaci?

Stvaram junake po instinktu, ne tako što bih seo i izabrao ih kao po nekoj taktici. Ako postoji neki gubitak, ili neka težnja u junaku, to svakako pokreće priču; likovi imaju svoje potrebe, svoju volju. U ovom slučaju to je nešto što su izgubili i što moraju da povrate. Bilo da je to porodica ili neka vrsta stabilnosti, životni smisao. Konflikt pokreće sve priče, kao i potreba. Ja biram junake sa takvim potrebama, možda zbog toga što odražavaju moje sopstvene težnje.

„Minesota“ je i roman o usamljenosti, praznina se može osetiti čak i u nekim opisanim prostorima, stanovima junaka. Kakve društvene okolnosti, pored zlehude sreće, teraju ljude u usamljenost?

Neki ljudi plaćaju cenu zbog toga što su deo društva, zbog uticaja drugih na njihove živote. U retrospektivi to je i borba za opstanak u svetu. U takvim okolnostima ponekad je i potrebno imati partnera. U nekim zemljama koje su i inače prenaseljene ljudi i dalje imaju po šestoro dece jer je to kulturološki mehanizam koji su usvojili. Potrebna nam je porodica, tim koji bi poboljšao naše šanse za opstanak. U modernim demokratijama vidimo suprotnost toga, gde društvo preuzima većinu potreba koje su pružale porodice i nama je tako moguće da živimo sami. A postoje i određene prednosti toga: imate slobodu da radite šta hoćete, ustajete ujutru i usredsređeni ste na posao. Danas se pojedinac nalazi između prednosti i mana samačkog života, a mnogi koji žive u gradovima to svesno i biraju. Usamljenost je cena te nezavisnosti. To je emotivna cena, čija je prednost u tome što ne zavisite ni od koga, a mana je to što niko ne zavisi od vas.

Zbog čega volimo da ulazimo u um zločinca ili, kao u Vašem horor romanu „Kuća noći“, zašto volimo da se suočimo sa natprirodnim zlom?

Ideja o natprirodnom zlu zalazi u naše strahove, načine na koje naš um kreira čudovišta. U životu monstrum može da bude naš sused. Na taj način čitaocu dajem ogledalo koje kaže: „Ovo bi mogao da budeš ti. Imaš li takve nagone u sebi? Poričeš li nešto kad kažeš da nikada ne bi mogao da ubiješ?“ To je i radoznalost. Kad gledamo u nekog drugog, uvek je kao da gledamo u sebe same.

Koji je Vaš najveći strah?

Mislim da je to strah da ne poludim.

To ste rekli i prošli put, samo sam htela da proverim da li se nešto promenilo...

Ne, isto je.
 
Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politikin magazin