„Naše priče“ Gorice Nešović i Jelice Greganović: Zajednički spomenar napisan mastilom nostalgije

Postoji ona stara mudrost o pisanju, kako nije bitna tema već način kako se ispriča priča. A da teme mogu biti sasvim obične, svakodnevne, uspomene koje delimo svi mi rođeni šezdesetih i sedamdesetih godina (oh, prošlog!) veka na ovim prostorima, kada se živelo srećnije i bezbrižnije, dokazuje ova knjiga koja bi mogla da se nazove i zajedničkim spomenarom. Jer toliko ima sličnosti u scenama priprema porodica za more (išlo se svake godine, ali skromno), kupovine novog nameštaja na otplatu, dolaska roditelja s posla oko pola četiri kada smo završili domaći i pojeli sve po kući očekujući da nam oni podgreju ručak. Ili se svako seća detinjstva i mladosti kao srećnijeg i bezbrižnijeg doba? Ovo su ljupke vinjete koje su zajedno pisale dve prijateljice, a nastavila Jelica Greganović i kada njene celoživotne drugarice više nije bilo. Tako je ova simpatična knjiga napisana mastilom nostalgije, prisećanja, smehom kroz suze zbog preranog odlaska jednog vedrog, plemenitog bića koje je (vidimo to iz zapisa Gorice Nešović) još mnogo očekivalo i od života i od budućnosti.

U tom prepoznavanju sopstvenih života i njegove transformacije u mučne devedesete godine, doba strahova, nemanja, ratova i ucena svake vrste koji svi zajedno u jednom valpurgijskom haosu traju do danas, svakako da leži popularnost i čitanost ove knjige koja će ići od čitaoca do čitaoca. Tražimo u ovim slikama prošlosti sebe same, svoje nade i strahove, podstanarske i finansijske muke, odlaženja od kuće dece koju smo podizali tako teško i sklanjanjući ih od vesti na televiziji, radost malih stvari i svakodnevnih uživanja za koje ženski rod nesumnjivo ima veći talenat. A od svih talenata, sugerišu nam mudre i duhovite autorke, najvažniji je talenat za život. Onaj koji nam pomaže da proberemo uspomene i sačuvamo samo one lepe u bistrim teglama sećanja, koji nam svaki dan učini malo lepšim nekom sitnicom, buketom cveća sa pijace koji se šepuri na stočiću, jednostavnom radosti nedeljnih ručkova i praznika koji nas beznadežno vezuju za kuhinju kao epicentar ljubavi koju dajemo i primamo ne mereći količine. Ako je to, ponekad podsmešljivo, potcenjivački nazvano, „ženski“ način gledanja na svet, onda ga prepisujemo svima u većim dozama, nekoliko puta na dan. Ne pomaže uvek, naročito ne onda kada bismo najviše želeli, ali čini život lepšim. Nisu to ružičaste naočare, to je mudrost življenja, poručuje nam ova knjiga.

Autor: Aleksandra Đuričić
Izvor: Nedeljnik