O filmu i Šekspiru – Hamnet/Hamlet

Nepotmulo je sećanje na celo moje studiranje anglistike, pa tako i na časove šekspirologije na četvrtoj godini studija, kod čuvenog profesora Veselina Kostića. Mi smo mu bili poslednja generacija. Svetlo, nikako potmulo!



Predavanja su bila ujutru u 8, ne volim rano da ustajem, ali mi nije bilo teško, nijedan čas nisam propustila. Do tada sam bila pročitala dve Šekspirove drame u srednjoj školi i neke od soneta, ali „Hamlet“ nije (kao ni mnoge knjige iz lektire) pisan za tinejdžere, već za ozbiljne ljude. Sa 22, već, možeš da ga stvarno razumeš, a naročito kada ti ga objasni profesor Kostić! Kakav čovek je to bio, glasan, moćan, kada nam je on „izlistao“ dubinu kosmički poznatog To be or not to be, osetila sam umom. Pitaćete me kako to um oseća, on samo misli. On misli, da, ali ako se ne nadogradi osećajem, ostaje prazan, ipak. Dela se pišu da se razumeju celim telom, ne samo mozgom.

Naravno, veličina veličanstvenog dela je u tome što se rečenice mogu tumačiti višestruko, i to je pozdravno, ali kada vam profesor Kostić objasni… jasnoća se širi u mnoge nijanse. Nijanse nisu postojane ako ne krenu od jasnoće. Stoga se mnogi igraju razumevanja Šekspira (i ostalih velikih pisaca) a ne poznaju mnogo. Ne poznaju, prvo, sebe.

Šekspir Vilijam… pisanje mu je kompleksnost, ukras, humor… pisanje je traženje da čitalac postane, zarad višeg dobra, zarad pravde, ono što nikada nije bio, baš kao što drama od Hamleta traži. Pisanje traži euridiciju i čoveka koji može da razume da se zbog umetnosti, života, i umetnosti života mora izlaziti iz sopstvene kože. „Hamlet“ je najbolja drama ikada napisana i jedan od četiri stuba svetske književnosti (ostala tri su „Stranac“, „Proces“ i „Braća Karamazovi“).

Razume se da sam bila nestrpljiva da pročitam knjigu „Hamnet“ Megi O’Farel i odgledam istoimeni film koji je režirala Kloi Džao, o kome ću u sledećem pasusu pisati. Odličan je!

Ispeglao je sve što je bilo potrebno. Traje na ekranu, a traje u meni. Eto, takav je. Početna priča je sasvim slobodna interpretacija, jer se o Šekspirovoj supruzi i smrti njegovog sina Hamneta ne zna ništa. Na to nemam šta da prigovorim jer sam i sama u „Zmajevoj ženi“ izmaštala Jelenu Gatiluzio. Kada nema podataka, autori imaju potpunu slobodu.

Gromko je što u filmu čujemo ime Vilijam Šekspir, čujemo njegove stihove i rečenice iz drame. Štaviše, vidimo delove njegove najpoznatije tragedije. Gluma Džesi Bakli i Pola Meskala je besprekorna. Naročito njegova, u ulozi barda, i naročito kada se spoji sve na sceni i iza scene, kada se spoje svi trzaji i muke… Katarzičan doživljaj. Hamlet je ovo u novom svetlu. A sa osnovama Šekspirovim.

Autor: Ana Atanasković
Izvor: pulse.rs