Prikaz zbirke „Šta žulja zgrade?“: Sajsin dnevnik nesanice

Ako se za jedan savremeni muzički pravac može reći da je najpotpunije i najlogičnije povezan sa poezijom i to najpre, zahvaljujući dugom dahu, narativnosti, neuglađenom jeziku, sa usmenom poezijom, izbor bez sumnje pada na rep. Njegovi predstavnici se, uostalom, o svojim tekstovima oduvek izražavaju kao o lirici, tretirajući ih ravnopravno sa ritmom: muzika i reči zaista su podjednako bitni, stoga uopšte ne čudi što se mnogi od njih pre ili kasnije otisnu i u vode pisane reči (samo neki od primera su Marčelo, Vudu Popaj, Bege Fank, a početkom ove decenije izašla je i antologija tekstova domaćeg hip hopa „Repotpisani“). Ivana Rašić, umetničkim alijasom Sajsi MC, ipak od samog početka karijere iskače iz žanrovske „kutije“, ne samo činjenicom da je prva i do danas retka predstavnica scene kojom uporno dominiraju muškarci. Aktivizmom koliko i stalnim provociranjem javnih i unutaržanrovskih postavki stvari, izgradila je reputaciju urbane figure od poverenja da će uvek nastupiti jasno, glasno, ako ne isključivo kontroverzno.

Ipak, Sajsina prva, dugo priželjkivana poetska zbirka „Šta žulja zgrade?“ i jeste i nije ono čemu bi se možda laički nadali. Prepoznatljiv glas i stav, ali nešto eksperimentalnija, fragmentarnija forma u sprezi sa urbanom, ujedno duboko introspektivnom tematikom, uz originalno vizuelno „pakovanje“ knjige stvaraju zanimljiv dnevnik nelagode, nemira i nesanice. Grad kao egzistencijalni prostor sa neminovnim uticajem na svoje anksiozne stanovnike, zastupljen je upravo koliko i samo telo lirskog subjekta, njena promišljanjem, zapažanjima i spoljnim uticajima zbunjena svest, te naposletku (i očekivano) muzika koja iz svega toga nastaje.

Mada je zbirka podeljena na šest ciklusa, naslovljenih sentencama sa ulogama ukazivača ili postavljanja pitanja, oni nisu striktni niti ograničavaju smerove grananja misli lirskog subjekta. Lajtmotiv je svakako nemir, kako se u jednom stihu kaže, lični demon poetskog „ja“, ali su oko i iz njega roje mnoga druga, pojedinačno ili kolektivno relevantna pitanja. Grad je aktivni element, inspiracija i predmet znatiželje, prostor slobode, sećanja i novih utisaka, privatan i samo naš čak i kada se do neprepoznavanja menja: samim tim, uvek odjek i odraz već spomenutih nespokoja, kolebanja, transformacija u samom biću. (Beo)Gradske ulice, relacije i lokacije primaju i vraćaju raspoloženja, stanja uzbuđenosti, halucinacije i želje posmatrača. Zgrade su kavezi, ali i naš produžetak ili oblik postojanja izvan tela, njihovi nespokoji dolaze od zrna koja i te kako, do nesanice, žuljaju stanare.
 

Prostori noći, opasna četiri zida stanova ili naših glava – gotovo je svejedno, frustrirajuće belog papira, sebe (nekad i previše) svesnih tela, poprišta su danom prekidanih borbi sa psihozama, tugom, uznemirenošću izborima koji su napravljeni ili tek predstoje. Autorka se bavi i problemom stvaralaštva, od groblja reči koje ostanu neispisane ili precrtane, do interakcije sa publikom, čijom (ne)milošću izvođač neizbežno postaje, umesto klovna, puding i koja diktira dinamiku specifičnog sadejstva kroz živi proces. Drugi najčešći motiv zbirke je razlivanje, bilo to metaforičko nastojanje da se slušaoci, ulice, čitav svemir, obuzmu kreativnom energijom kao izlivom unutrašnjeg vrenja; bilo to strujanje životnih sokova, telesnog, sirovog, čak animalnog kao drugog presudnog izvora osobenosti ljudskog stvaralaštva. Zbog toga su Sajsini stihovi tako tečni, lepljivi, nekad se kondenzuju, a drugi put teško padnu na tlo gorućih tabua i dilema. Mnogi od njih i dalje dotiču pesnikinju, inače ne bi bilo ni šta, ni razloga da (se) piše (opametila sam se/sad samo tinjam/jer/boli kad pregoriš).

Sam izgled knjige uklapa se uz sadržaj, ostavljajući već istaknut utisak dnevnika: odlomci rukopisa, prekucani pa neretko prekriženi redovi, tekstura korica, sve zajedno upotpunjuje izgled radne beležnice iz koje pred oči čitalaca izlaze (ne)obrađene pesme. S tim u vezi, knjige verovatno ne bi ni bilo bez dragocenog zelenog svetla i prvobitnog uredničkog doprinosa koje je rukopisu dao talentovani mladi pesnik Aleksa Krstić, a u čijoj poetici mnoge Sajsine teme, motivi i slike zauzimaju povlašćeno mesto.

Takvih orijentacionih tačaka je više, ali neke su posebno uspešno, poverljivo, sa mešavinom odlučnosti i ranjivosti, postavljene duž ciklusa u zbirci. Važna je tema stvaralaštva i autorske samosvesti, na primer u pesmama „Vojskovođica reči“, „Serijska pesmoubica“, „Kiša“ ili stihovima: reči i ja/tople smo/ali ne gorimo nikada; osećam se kao propao projekat/sipana moć u šuplje telo i jako skupe stihove/ubija inflacija/moje dokolice. O gradu i sebi u njemu, služeći se lutajućom optikom ili čak nadrealističkim igrama uobrazilje, govore „11010“, „Svetozara Markovića“, „Devojka“ i „Ustašca iz tramvaja“, dok se ženskošću i usamljenošću bave „Zazlati me“, „Ubrzano lupetanje srca“, „Problemi poslednje reinkarnacije“, „Zakazana patnja“. Ima tu i nasleđa pretkinja, sećanja na detinjstvo čiji drski impulsi još po mnogo čemu žive u nama, tu su lucidno iskorišćeni motivi odbrambene podsuknje, tetkinih bačenih kilota, znakova puberteta. Neke pesme su prave male feminističke opomene, kao „Čovek koji je pravio ženu ludom (u par činova)“. „Tipovi ličnosti“ sjajno definišu naravi kroz elemente prirode, a nedostižno rešenje za nelagodu izazvanu životom u gradu čežnjivo predlaže „Tamo gde vozovi ne prolaze“. Vraćajući se primarnom pozivu autorke, „Žileti ko iz filma“ precizno dočaravaju fenomen scenskog kontrolisanog transa, iznova premeštajući čin sa transparentnog telesnog na još osetljiviji, emocionalno-psihološki plan.

Naposletku, baš kao na onim optički izazivačkim crtežima gde svako može prepoznati oblik koji mu odgovara, a da je pritom svaki odgovor tačan, zgrade sa korica zbirke istovremeno su i table lekova i zvučnici i... sve čemu vas odvede pokrenut asocijativni tok.
 

Epiloškom pesmom „Vaga u meni“, vraća se ili možda bolje rečeno budi prepoznatljiva Sajsi MC, ponovo ulazeći u kožu angažovane reperke, iz emocionalne ogoljenosti u drskost i ironiju, pod oklop odvažnosti. Pozvani smo svedoci neprestanog smenjivanja glasova persone umetnika i ličnosti ispod, tačnije njenog duboko osećajnog, osetljivog intimnog sveta.
 
Autor: Isidora Đolović