3 pitanja za… Slavicu Mastikosu

Povod: Roman „Preludijum“, porodična saga u kojoj svako pronalazi delić sopstvene duše.

Nakon čitanja Vašeg romana Matija Bećković je rekao da ste se odvažili da ispričate ono što se malo koji pisac usuđuje da poveri hartiji. Šta ste to intrigantno ovim romanom poverili čitaocima?

Isusova parabola o žitu i kukolju, primenjena na životu pojedinca, poučila bi nas da je čovek sam sebi neprijatelj ako poseje laž koja je svojevrsan kukolj, makar to bila ona bela. Ne treba čekati sudnji dan da se kukolj očisti. Suočavanje sa istinom je lek, jer ona ne može nikada tako da oteža život kao laž. Naša ličnost, naša ubeđenja nisu skovana u kamenu, mi se menjamo pred izazovima koje život postavlja pred nas imajući ponekad utisak da je život najveći intrigant.

Šta je za Vas i za junake Vaše knjige najveće iskušenje u ovoj porodičnoj sagi?

Za pisca je izuzetno važno da tako utka nit istinite priče u romansijerski skaz da stvarnost koja je inače limitirana u romanu to prestane da bude. Junaku romana, skrhanom tugom zbog gubitka deteta, preminuli sin u snu poručuje da pravi violine. Čovek koji u duši nosi tu najdublju ranu i najveću bol, taj san doživljava kao božansku poruku i počinje da pravi violine za koje poznavaoci tvrde da imaju poseban zvuk. Pred tim najvećim životnim iskušenjem on u tihovanju pravi i poklanja violine uveren da na njima svira njegov upokojeni sin. O tome tek ponekad, u posebnim prilikama govori, ne očekujući da u to iko poveruje. Njemu je dovoljno što on u to veruje, pa da violinama udahne dušu, taj poseban kvalitet zvuka. Snovi su, za razliku od praznoverja, često ključ za razumevanje naše podsvesti. Ko nema slično iskustvo, može lako priču svrstati u praznoverje dok i sam ne okusi nešto slično.

Kakvo značenje ima naziv romana „Preludijum“, u kakvoj su zapravo vezi Vaš roman i preludijum?

Reč preludijum znači uvod u muzičko delo, ali ona ima i svoje figurativno značenje: početak nečega. Violina i muzika imaju višeslojnu ulogu u romanu, povezuju ljude po umeću da jedni druge podsete na duševnost koju prate požrtvovanost i iskrena zahvalnost. Takvi ljudi zaslužni su da seme dobrote i ljubavi ne potone u mulj krvave istorije čovečanstva. Iz zemlje bezbroj puta natopljene krvlju i suzama uvek iznova niču kopriva, lekovita nana, jestive i otrovne gljive. Ali se oduvek zna koja žari, leči, hrani, a koja truje. Ljudski um je nepredvidiv, muzika oplemenjuje duh, a preludijum kroz figurativno značenje najavljuje promenu.

Autor: Maja Šarić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 19