Portret Selina u mladosti: Neulepšani London, neherojski rat

Šezdeset godina nakon smrti Luj-Ferdinanda Selina, početkom ove decenije objavljeni su romani „Rat“ i „London“, čime je zaokružen opus briljantnog i kontroverznog pisca. Uslovno rečeno autofikcija, koju je Paskal Fuše priredio na osnovu nepotpunih i grubih, ali jedinih poznatih i više puta prepravljanih verzija rukopisa, nastaje inspirisana Selinovim ranim iskustvima iz Prvog svetskog rata. Luj Detuš (prezime bake po majci počinje da koristi tek kada se prvi put oglasio kao književnik) kao dobrovoljac odlazi na front, gde u oktobru 1914. biva ranjen u desnu ruku i najverovatnije glavu, hospitalizovan u Belgiji, odlikovan pod sumnjivim okolnostima i po oporavku prebačen u konzulat Francuske u Londonu, maja 1915. Iako se mnoge činjenice iz autorovog života podudaraju sa događajima u ova dva romana, preplitanje istorijske realnosti i bunila, prošlosti i halucinacija, čini svaki pokušaj rekonstrukcije na tragu neslavne biografske metode potpuno uzaludnim.



Umesto toga, Selinov mladalački diptih pruža brojne mogućnosti tumačenja u, pre svega, dvojničkom ključu, s obzirom da je između pisca i pripovedača uspostavljena upravo takva veza: i podsetiće nas, ne samo hronologijom i konciznošću prve knjige, na „Dnevnik o Čarnojeviću“ Miloša Crnjanskog. Usled nepouzdanosti narativnog središta, ali i brojnih izmena i proširenja rukopisa, identiteti većine likova su nestalni čak i na nivou imenovanja. Mnogi se sele iz drugih, poznatijih Selinovih romana u ova dva, što omogućava ispitivanje autopoetike i posmatranje čitavog njegovog stvaralaštva kao jasnog koncepta.

Još jednu značajnu dvostrukost predstavlja posledica povrede, neprestana buka u junakovoj glavi koja se konfuzno meša sa zvucima sveta spolja, navodeći ga da primeti: „Naučio sam da proizvodim muziku, sanjam, opraštam i, kao što vidite, stvaram lepu književnost koristeći komadiće užasa otrgnute od buke koja nikad neće prestati.“ Ona je, doduše, u podjednakoj meri filter koji omogućava da se adekvatno postavi prema hipokriziji okoline, kao na primer u epizodi porodičnog ručka povodom dobijenog odlikovanja (o kome primećuje: „Mogao sam da ne poverujem u vašar mašte na kome su me molili da uzjašem drvenog konja, s opremom od laži i somota. Mogao sam da odbijem. Nisam odbio.“), kada junak-pripovedač objašnjava: „Napravio sam tupav i skrušen izraz lica da bih se zajedno s ostalima složio sa sveštenikovim rečima. Nisam ga dobro čuo usled zujanja zbog koga sam oko glave imao neku vrstu gotovo neprobojnog šlema od halabuke. Njegove ljigave reči pune žuči stizale su do mene samo kroz to zviždanje i kao kroz neka vrata sa hiljadama odjeka.“

Za razliku od prilično fragmentarnog „Rata“, koji sve vreme oscilira između imaginarnog i realističkog, „London“ je razvijeniji, upadljivo naturalistički (negde čak na granici sa pornografijom) i u tom smislu, služeći se opscenim kao kontraefektom, ali i izvorom kritike u odnosu na kontekst besmislenog rata, društvene konvencije i napetost u samom pripovedaču, na tragu je desadovske tradicije. Dok „Rat“ predstavlja traumatično izranjanje iz smrtne opasnosti i suočavanje sa naličjem fronta, odnosno, sudbinom neiskorišćenog „topovskog mesa“ u vidu odložene smrti, „London“ donosi burlesknu sliku velegradskog podzemlja kao opasnog, ali kakvog-takvog pribežišta od alternative – klanice evropskih bojišta. Ferdinand, piščev izvitopereni alter ego, pod stalnom pretnjom suda i optužbi za dezerterstvo zbližava se sa prestupnicima, buntovnički predaje krajnostima poroka i perverzija, istovremeno se gnušajući i uživajući u poziciji marginalca. Nagoveštaji budućih poziva (književnika i lekara), u kojima kroz prve prakse (kao učenik doktora Jugenbica i pričalac epizoda o kralju Krogoldu) pronalazi jedine odbleske sreće, smisla, neobičnog altruizma, izraženi su pasusima koji oštro prkose preovladavajućoj estetici ružnog.

Galerija likova koje Ferdinand susreće u obe knjige sastavljena je od neobičnih, fluidnih i nepostojanih pojava, kako po imenima, tako i postupcima, osobinama, funkcijama u radnji, što pojačava utisak velikog košmara. Rat se, negde u pozadini, pokazuje kao sredstvo manipulisanja (pretežno redovnim izveštajima o pobedi koja „samo što nije“), pri čemu fabrikovane vesti podstiču i zatim održavaju često bizaran hedonizam građanstva, razularenost koju opravdavaju apsurdom i neizvesnošću svakodnevnice.

U rasponu od eksplicitnih, prljavih scena (na primer, izvođenje abortusa) do nekoliko dirljivih epizoda (junakova zainteresovanost za slučaj prvog pacijenta, malog Pitera), odvija se traženje i gubljenje duše, naizmenično i neumorno, po londonskim ulicama i mansardama. Dok je u „Ratu“ bila izrazitija introspekcija, „London“ se bavi širom slikom, sa pojačanim interesovanjem za sredinu, skaredno i nelagodno, ljude u beznadežnim, uz to izvanzakonskim okolnostima.

Iako različite vrste, u prvoj knjizi probuđena na ratištu, a u drugoj tokom bežanja i podvala stalno budnim policijskim agentima, izražena je stalna bratska solidarnost. Odnos prema ženama, donekle objašnjen mladošću i rano razvijenim cinizmom glavnog junaka, znatno je negativniji – mada postoji izvesno čudno poštovanje prema Ursuli, kao i možda-ne-baš-ali-nešto-slično-ljubavi specifična vezanost za prostitutku Anžel, daleko najvažniji i najrazvijeniji ženski lik. Počev od bolničarke Espinas, žene su viđene kao proračunate, prevrtljive, sklone odanosti samo do sledeće, povoljnije izdaje. Ferdinand se ortački upušta u svaku raspoloživu spletku, svestan da je to jedini način da se iznova izmigolji nadzoru zakona, vojske, posredno i svojih roditelja – jer je, na kraju krajeva, malograđanština polazna tačka njegovog otpora.

Ako je način života u pansionu Lester nepredvidivo apsurdan, ništa manje od heroizma regrutovanih boraca za tuđe interese i ciljeve (posebno karikirano opsesijom tipičnog ratnog profitera, majora Persela, izradom savršenog modela gas-maske), naracija se ne trudi da svemu prida iluziju važnosti i veličine. U svakom trenutku, Ferdinand gotovo sadomazohistički zatrpava poglavlja romana primerima rasula, nemorala i nepostojanosti. Međutim, sve vreme je jasan i prizvuk strepnje, straha od trajnosti takvog položaja, praćen slutnjom nečega čistijeg, uz veliku želju za tim koja probija dominantno negirajući, mizantropski i anarhični ton pripovednog, sa svoje strane takođe obmanjivačkog glasa.

Prateći pojedinačno, negatorsko i odbacivanju morala posvećeno iskustvo, „Rat“ i „London“ posreduju antimilitarističku poruku i stanovište koje u potpunosti obeležava Selinovo stvaralaštvo. Dok govori o opstanku, pisac razara očekivane, uobičajene mehanizme herojskih sa jedne, a velegradskih socijalnih drama na drugoj strani. Ne nudeći ni ratnu epopeju ni glamurozni presek društva prestonice, istovremeno ostavlja oba prizora oslikana sa naličja, iz blata i kroz kakofoniju koja zaglušuje misli pripovedača, kao „suvenir na stražarske dane“.

Autor: Isidora Đolović