Automonografija Nenada Rackovića

I da knjiga nema naslova, to ne bi bio veliki problem, jer dovoljno je reći: Nenad Racković.

A opet, šta se sve ne podrazumeva pod terminom biblija: od knjige kao knjige, do knjige kao suštine, temelja, manifesta, zaveštanja, pa je Rackovićeva „Biblija“ sve to istovremeno, ali prvenstveno – automonografija i autopsihijatrija multimedijalnog umetnika koji pravo na autodestrukciju smatra osnovom demokratije.

Iako data u vidu brojnih izveštaja anonimnog psihijatra, koji iz seanse u seansu prati i proučava ponašanje pacijenta, ipak će ova knjiga pred čitaoce iskrsnuti kao piščeva autobiografija u kojoj je akcenat bačen na duševno stanje, umetničke stavove i događaje koji mogu biti od značaja ne samo za pisca kao pacijenta, nego i za čitavu kulturnu scenu onog grada što je u Rackovićevom poetskom viđenju predstavljen kao osumnjičeni koji odbija da kaže šta se desilo iako to dobro zna.

Sa druge strane, ako bismo prihvatili da je izveštaje zaista pisao lekar, onda nakon izvesnog broja stranica nećemo više moći da razgraničimo kada terapeut postaje psihopata i koje rečenice pripadaju pacijentu a koje doktoru, jer citirajući Rackovićeve izjave, psihijatar je očigledno sklon da ih i sâm prihvati bez obzira na to da li su pogodne za izlečenje pacijenta ili nisu.

Zanimljivo je da se nijednog trenutka tokom čitanja Rackovićeve „Biblije“ neće javiti mučan utisak koji inače ostavljaju psihijatrijske ordinacije – naprotiv, svaki će nam izveštaj delovati kao nešto potpuno normalno i uobičajeno, pa i lekovito, što opet nije čudno kad znamo da su se histerija i ludilo javili kao posledica razmišljanja svojom glavom u svetu gde je svaka istina samo laž koja još nije otkrivena.

Da li to onda znači da je svako od nas lud na svoj način i da je svako najbolji psihijatar samome sebi?

Racković je ostavio čitaocima da sami donesu zaključke i izvuku pouke iz njegovog autopsihološkog manifesta predstavljenog kao Biblija koja može da se čita bez naočara. (Da li se tu bukvalno misli na sitna slova u gotovo svim izdanjima Biblije, ili na ideologiju i religiju koje se kao stakla ispreče između čitaoca i knjige – i to ostaje da sami sa sobom raščistimo.)

Biti umetnik i težiti slobodnoj individuaciji tamo gde vlada pravilo KPTM (koliko para, toliko muzike), to najčešće i može odvesti pravo do psihijatra, a ako postoje granice do kojih čak ni psihijatrija ne doseže, Rackovićeva „Biblija“ ide i iza tih granica, prodire tamo gde ni psihoterapeuti ne uspevaju da dopru, ali ni u takvim trenucima nećemo osetiti prevelike potrese i psihodelične momente.

Istovremeno sa Rackovićem, na psihoterapiji je i sama knjiga, koja se vidno razvija od seanse do seanse, uz povremeno ubacivanje autorovih kratkih tekstova koji pomažu i knjizi, i psihijatru, i nama da bolje sagledamo piščev duhovni i duševni profil.

Najzad, pišući o svom radu i osobama sa kojima je dolazio u dodir (bilo na poslovnom, bilo na ljubavnom planu), Racković je na zanimljiv (čak i začuđujuće iskren) način iskazao i odnos prema izdavaču nakon što je, možda i na sopstveno iznenađenje, ušao u „lagunštinu“ (Rackovićeva kovanica) i postao jedan od njenih najmarkantnijih pripadnika, čime su i izdavač i pisac nesumnjivo na dobitku.

Verujući da umetnik može samo da bira hoće li postojati kao čovek ili kao delo, ipak se čini da je Racković uspeo ta dva pojma da spoji u jedan i da svoje delo neraskidivo veže za sebe i svoje ime, pa je stoga sasvim očekivano što knjigu o samome sebi nije nazvao drugačije nego izrazom koji na savršen način sublimira i ime i delo, ali i mnogo više od toga.

Autor: Dušan Milijić