Autorka koja je od konsultanta za komunikacionu strategiju postala pisac – upoznajte Beatriz Vilijams

Bestseler roman „Žene leta“ iz 2018. godine autorke Beatriz Vilijams inspirisan je idejom o tajnom svetu jednog ostrva. Knjiga koja obuhvata nekoliko decenija (rane 1930-te, pa sve do kraja 1960-ih) i dve generacije porodice iz visokog društva i lokalnog klana, odvija se na ostrvu Vintrop, mestu koje ne dočekuje strance raširenih ruku.



Vilijamsova, koji je odrasla blizu Sijetla i sada živi u Konektikatu, kazala je da je ostrvo Vintrop izmišljeno, ali da je ideju dobila od ostrva Fišer, koje se nalazi na istočnoj obali. „Za to ostrvo sam prvi put čula od svog supruga, pre dosta godina. Njegovi roditelji žive na obali Konektikata i kada je vedro možete da vidite ostrvo Fišer preko puta.“

Ostrvo Fišer je, poput Vintropa, „mesto gde ljudi neguju određenu kulturu koja se ne menja“, rekla je Vilijamsova, napominjući da na ostrvu, u stvarnom životu, nema hotela ili restorana. „Morate da pripadate jednom od klubova na ostrvu. Da biste se zabavili, morate da budete starosedelac, deo grupe. To mi je fascinantno. Tokom godina sam pokušala da saznam još nešto o tome. Mislila sam da će to biti zaista zanimljiva pozadina za pisanje knjige.“

Kao i svi Vilijamsini romani, „Žene leta“ ispričana je iz više perspektiva, smenjujući se između 1969. godine (Miranda se vraća na ostrvo kao uspešna glumica), 1951. (Miranda, kao tinejdžerka, prisustvuje venčanju svoje majke sa jednim od najbogatijih stanovnika ostrva) i 1930. (gde upoznajemo mladu Bjanku Medeiro, koja živi na ostrvu tokom cele godine, i čija priča pokreće druge dve). „Odvek sam bila opčinjena time kako događaji iz prošlosti utiču na našu sadašnjost“, rekla je Vilijamsova.

Iako dobar pisac istorijske fikcije, Vilijamsova je kasno počela da piše knjige. Odrasla je u Kentu, kao strastveni čitalac, u porodici koja je voli umetnost. Pohađala je na univerzitet Stanford, a potom je studirala i na Kolumbiji, gde je stekla master diplomu u oblasti finansija, radeći kao konsultant za komunikacionu strategiju.

Ali ipak, čini se da ju je jako privlačilo pisanje fikcije. „Poslovna karijera je bila nešto u čemu sam se trudila da budem uspešna, sve dok nisam smogla snage da isprobam ono što sam zaista želela da radim“, rekla je. „Uvek sam pisala. Pisala sam knjige na računarima kompanija, pa sam morala sve da brišem pre nego što bih računar vratila nazad. Uvek sam želela da pišem.“ Udala se, dobila decu, napustila posao i odlučila da je vreme: „Mislila sam, nije važno ako ne uspem – makar imam decu kojoj sa potrebna i koja me vole. Sad kad mi pisanje više nije bilo najvažnije, imao sam petlju da pokušam.“ Posle „nekoliko neuspelih pokušaja“, njen prvi roman „Iza dalekih mora“ objavljen je 2012. godine.

Svesna je da mnogi čitaoci njene knjige smatraju štivom koje se čita na plaži, ali njoj to ne smeta. „Svakako, možete jednostavno da uživate u priči koja je na površini“, rekla je ona. „Ali za mene je ono što se događa ispod površine najzanimljivije.“ Te rane godine koje je provela u pozorištu i operi su uticale na njeno pisanje. „Pišem scene s dijalogom i radnjom, prikazujem priču, bez pustog opisivanja. Želim čitaocima da objasnim šta pokušavam da kažem kroz svoje likove. Postoje ti divni slojevi ispod priče. Sve sam to pokupila iz detinjstva i iz događaja iz života.“

Autor: Mojra Mekdonald
Izvor: seattletimes.com
Prevod: Lidija Janjić