Bet O’Liri: Osmeh u teškim trenucima

Sa autorkom Bet O’Liri razgovarali smo o romanu „Ispali“, romantičnoj komediji prožetoj humorom, kao i o emocijama i optimizmu, koje želi da prenese kroz svaku svoju knjigu.

Foto: Holly Bobbins
 

Bet O’ Liri je među retkim književnicama koje se mogu pohvaliti knjigama prevedenim na više od trideset jezika, a poseban kuriozitet su i ekranizacije dvaju njenih romana. Autorku smo upoznali čitajući „Zajedno u stanu“, usledili su „Zamena“ i „Putovanje s bivšim“. Njen najnoviji roman „Ispala“ bio je povod za naš intervju. Ovo je briljantno ostvarenje prožeto duhovitim, tužnim i veselim razmišljanjima o vezama. Nesumnjivo će vas ova knjiga potpuno iznenaditi, a romansa (odnosno romanse) izbaciti iz koloseka očekivanog.

U Vašem najnovijem romanu „Ispala“ – Šivon, Miranda i Džejn mlade su žene koje se ne poznaju, ali ih spajaju dve reči – Džozef Karter. On je kao anti-superjunak, koji se pojavljuje na pogrešnom mestu, u pogrešno vreme (na primer, na Mirandinom poslu, dok joj život doslovno visi o koncu). Sećate li se otkud se ovakva ideja za roman pojavila?

Obožavam ideju o Džozefu kao anti-superheroju! Knjiga „Ispala“ nastala je iz želje da napišem nešto sa mnoštvom likova – veliku, široku priču sa mnogo isprepletenih narativa i sporednih likova. Igrala sam se načinima kako da povežem više žena. Kada sam došla na ideju da su tri žene mogle da budu ostavljene od istog muškarca – i to sve na Dan zaljubljenih – znala sam da je to prava ideja, jer mi je mozak odmah reagovao sa: „Oho! A gde je on tada bio?“ Ideja koja odmah izazove takvo pitanje obično je dobra, i bila sam presrećna zbog nje.

Šta ih je privuklo kod Džozefa, zbog čega mu praštaju nepojavljivanje na ljubavnim sastancima za Dan zaljubljenih, iako imaju razloga da ga ostave?

Džozef je jedan od onih harizmatičnih tipova koji deluju previše dobro da bi bili stvarni. Šarmantan je, ali ne i napadan, zgodan a da ne uliva strahopoštovanje, duhovit a da ne ispadne smešan. Prava prilika! A kada je tamo napolju toliko loših tipova, ko bi mogao da odoli muškarcu kao što je Džozef?

Čitaoci su s Vašim junakinjama pronašli mnogo sličnosti, ali izgleda da su najviše zavoleli Džejn. Šta mislite da ju je izdvojilo da možda nenadano postane i glavna junakinja Vašeg romana „Ispala“?

Neizmerno mi je drago što su ljudi zavoleli Džejn, jer je ona bila lik koji mi se najsporije otkrivao – zapravo, bila je poslednja u koju sam se zaljubila. Ali našle smo se ona i ja! Mislim da su je čitaoci zavoleli zato što je i sama čitateljka (kao što to moji čitaoci uglavnom jesu, naravno...!) i zato što je veoma ranjiva, ali istovremeno i veoma hrabra. Dok sam pisala, često sam osećala zaštitnički odnos prema Džejn. Potrebno joj je mnogo ljubavi – a srećom, moji čitaoci su imali da joj pruže ljubavi napretek.



Vaši romani „Zajedno u stanu“, „Zamena“, „Putovanje s bivšim“, „Ispala“ su umesto zagrljaja za ljude kojima ponestane optimizma i kao prijatelj koji pruža utehu i kaže da će sa njima sve biti u redu. Jeste li želeli da nam prikažete svetliju perspektivu koju nudi život i da nema samo tamnih boja?

Divno ste to rekli – hvala vam. Apsolutno želim da moje knjige podignu ljudima raspoloženje. Knjige su to meni učinile nebrojeno puta, i najdraže mi je kada čujem od čitalaca da su im moje knjige pravile društvo ili izmamile osmeh u teškim trenucima njihovog života.

Pre nego što ste objavili roman prvenac „Zajedno u stanu“, koji je postao bestseler, imali ste i četiri romana koja nisu došla do čitalačke publike. Da li ste pomišljali da im se vratite i možda objavite u bliskoj budućnosti?

Niko ne sme da vidi te romane! Bili su mi izuzetno važni, jer su me zapravo naučili kako da pišem, ali to svakako nisu dela na koja bih danas bila dovoljno ponosna da ih objavim. Ipak, jedna od tih priča ima u svojoj srži ideju kojoj se i dalje s vremena na vreme vraćam. Možda će jednog dana ponovo ugledati svetlost dana – samo u sasvim drugačijem obliku!

Baš kao voda, u Vašim romanima i ljubav uvek nađe put i dokazujete nam da nikad nije kasno da se počne iz početka. Zašto je važno da znamo da je svaki dan prilika da bude bolje nego juče?

Volim da pišem optimističnu prozu – volim srećne završetke koji su teško stečeni, one koji pokazuju da život nikada nije savršen, ali to ne znači da u njemu ne možemo pronaći radost. Pretpostavljam da je to zato što su to stvari koje i sebi volim da govorim, i način na koji pokušavam da gledam na svet.

Kakav je osećaj kada producentska kuća odluči da otkupi prava na snimanje filma prema Vašim romanima? Sećate li se svoje prve reakcije kada ste saznali da će Vaše knjige biti ekranizovane?

Uvek je veoma uzbudljivo kada neka producentska kuća pokaže interesovanje za neku od mojih knjiga – obožavam samu pomisao na to da će moji likovi dobiti drugi život na ekranu. Gledati kako se snimaju serije „Zajedno u stanu“ i „Putovanje s bivšim“ bilo je neverovatno iskustvo. Najviše me je dirnula pažnja i ljubav koju su svi uključeni u projekte uložili, kao i čast da tako izuzetno kreativni ljudi unesu sebe i svoje poglede u moje priče. Mislim da se nikada neću navići na to da na svom televizoru vidim: „po romanu... Bet O’Liri“.

Postoji li knjiga koju su Vam mnogi ljudi preporučili a Vama se nije dopala, i obrnuto, postoji li ona koja se mnogima ne dopada a Vi je volite?

Obično ne govorim o knjigama koje mi se ne dopadaju – ima toliko onih koje volim, i radije bih svoje vreme i prostor iskoristila da o njima pričam s oduševljenjem! Što se tiče nepravedno zapostavljene knjige – izdvojila bih Like a House on Fire autorke Kerolajn Hals. Kerolajn piše oštro i pronicljivo, pomalo me podseća na Marijanu Kiz. Ima istu sposobnost da prodre u suštinu čoveka i da vam je prenese u svega nekoliko reči, da bude britka, ali bez trunke zlobe. Ona je zaista autorka na koju treba obratiti pažnju.

Zamislite da radite u jednoj maloj knjižari u mestu u kojem Vas niko ne poznaje. Kako biste posetiocima prepručili knjige Bet O’Liri?

Rekla bih… Da li biste želeli da pročitate ljubavnu priču sa originalnom premisom, smeštenu u stvaran svet, koja bi usput mogla da vas rasplače – ali će vas na kraju sigurno ostaviti sa osmehom na licu?

Koji biste muzički album preporučili uz čitanje Vaših romana? Koja Vam je pesma trenutno u glavi?

Često slušam muziku dok pišem. Trenutno radim na svom sedmom romanu (što mi deluje neverovatno!) i slušam dosta Nou Kejhana. Priča koju trenutno pišem govori o novim počecima, bolnim prošlostima i pronalaženju doma – a njegov najnoviji album savršeno se uklapa u tu atmosferu. Zapravo, bio bi sjajan i kao zvučna podloga za čitanje „Ispale“.

Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 56