Delfi Kutak je pročitao: „Sedam sestara“

Pre svega, da pojasnim – nisu me oteli vanzemaljci. Nisam udarila ni glavu. Nisam sedela ni na promaji. Sve je okej, pročitala sam „Sedam sestara“. Stvarno.

Elem, moje siromašno iskustvo sa romanima Lusinde Rajli mi govori da su u pitanju sapunice. Klasična „Televisa presenta“ ostvarenja u kojima se Ljovisna, ćopava Maribel, Floresita i Esmeralda sreću, završavaju u zatvoru, tamo otkrivaju da su jedna drugoj majke, beže i ginu tako što se survaju u provaliju. Onda jednu nalazi lokalni beskućnik, oživljava je, leči, a dok ona pati od retrogradne amnezije, lepi lekar, koji joj je istovremeno i ujak, zaljubljuje se u njene zelene oči... I znate kako dalje to otprilike ide. Dakle, što se mene tiče – hvala, ali ne, hvala.

A onda mi je u ruke pala ova knjiga. I... Definitivno jeste sapunica. Doduše, ne ona sa mnogo mehurića.

Ova je... Slatka. Pitka i zabavna. Mislim, hej, knjigu od 600 stranica sam završila za tri dana. Mačka je odustala od mene i naučila da se brine sama o sebi. Muž je nakon dva dana video da od mene nema vajde i poveo se mačkinim primerom. Kažem vam, zaraza!

Dakle, Tata Solt je umro, naredio da ga sahrane u dubinama Egejskog mora, a svojim ćerkama ostavio nejasna uputstva i koordinate koje će im otkriti tajnu njihovog porekla. Prva priča je o Maji, i ona nas prateći očeve tragove vodi u Brazil. Ay, caramba! Ovde spremite kokice!

Što se Lusindinog stila pisanja tiče, on je fin, jednostavan, ali nije bajkovit i spektakularan, i mnogo lepše piše o prošlosti, to je činjenica... Ali je zaista fina razbibriga, za opuštanje i zabavu, što je savršeno, jer ja čitanje shvatam i kao jedan vid zabave, zato neka mi knjiški snobovi oproste.

Generalno nemam predrasude (dobro, možda malo... dobro, imam), ali nisam očekivala da će mi se ovo svideti. I ne sviđa mi se što jeste... Jer ću sad morati da skupim i ostale.

Preporuka! (Ni ja ne verujem, evo.)
 
Autor: Nataša Bogdanović Manjenčić
Izvor: Delfi Kutak