Dragan Velikić: „Što sam stariji, sve manje izmišljam“

Svaki književni tekst u kojem je stvoren jedan autentičan svet, dakle svet koji živi, svejedno da li se radnja dešava u Patagoniji ili u Japanu, razumljiv je čitaocima bilo gde da se oni nalaze, i na bilo kojem jeziku da ga čitaju. U tome i jeste čar i snaga literature. I sam sam bio iznenađen reakcijom publike na promocijama mog romana „Bonavia“ u Madridu. To samo znači da svi mi slično reagujemo na večne teme koje prate ljudski rod. Kada se voli, onda se to isto radi na svim jezicima. Dakle, španskoj publici nije dalek i nerazumljiv naš svet, a kada kažem „naš“ mislim na prostor čitavog regiona gde se dešava radnja romana „Bonavia“. U Nemačkoj, gde je nedavno objavljen moj roman „Islednik“, kao pisac postojim skoro tri decenije. Imam svoju publiku i kritičare koji me redovno prate.



Ovako za Terminal pisac Dragan Velikić odgovara na pitanje, da li je to što je u Nemačkoj prisutan već više decenija, dok njegovi romani u Španiji doživljavaju pravu ekspanziju, dokaz da književnost ne poznaje granice.

Kada ste se po prvi put otisnuli u „veliki svet“? Koja Vam je prva misao kada se spomene inostranstvo, a koja misao Vam se javi na pomen doma? Gde se osećate „kao kod kuće“, a gde Vam je kuća?

Moj deda je bio železničar, moj otac pomorac, dakle, ja sam genetski  predodređen za putovanja. Prvo moje putovanje bilo je kada sam kao dvanaestogodišnjak sa orkestrom muzičke škole učestvovao na jednom festivalu u Lucernu, u Švajcarskoj. Mnogo sam putovao, ali ono što me je formiralo su duži boravci u inostranstvu, gde sam kada se sve sabere proveo dobrih deset godina, uglavnom u Austriji i Nemačkoj. Znate, jedno su letovanja, kraći turistički boravci, a nešto sasvim drugo kada živite svakodnevicu izvan svoje zemlje i svog jezika. Kod kuće sam samo u Beogradu. Međutim, u Puli, gde sam odrastao, ili u Beču, gde sam godinama živeo, nisam nimalo u tuđini. Naprotiv.

Da li ste posle uspeha „Ruskog prozora“ osećali neki vid pritiska u smislu da naredna knjiga možda neće biti toliko prodavana i prihvaćena od čitalačke publike?

Kada pišem jedino nastojim da što ubedljivije prenesem svet koji u sebi nosim u romane. Znate, nisam pisac koji piše spolja, koji osluškuje i pokušava da uhvati repere sa tržištem. Te stvari ne možete predvideti, niti na njih uticati. Daću Vam primer kako knjige žive. Recimo, roman „Bonavia“ napisao sam posle „Ruskog prozora“ za koji sam dobio Ninovu nagradu. „Bonavia“ je dobro prošla, iako nije nagrađivana. Posle je usledio roman „Islednik“ za koji sam po drugi put dobio Ninovu nagradu, i koji je postao bestseler. „Bonavia“ je imala taj „peh“ da bude između dva bestselera nagrađena Ninovim nagradama, pa je u odnosu na te romane ostala manje zapažena. Međutim, knjige imaju svoj život, i tako „Bonavia“ trenutno doživljava veliki uspeh u Španiji, i moj izdavač zbog toga najavljuje prevode još nekih mojih romana.

„Islednik“ je Vaš roman sa najviše nagrada. Mislite li da su nagrade merilo vrednosti književnog dela i postoji li neki Vaš roman za koji mislite da je možda nepravedno ostao „u zapećku“?

Nagrade ne moraju biti merilo vrednosti nekog književnog dela, ali one skreću pažnju čitalačke publike na nagrađenu knjigu. Ja nisam pisac kojeg su nagrade formirale. Naprotiv, između moje prve nagrade, „Miloš Crnjanski“  koju sam dobio za svoj prvenac „Via Pula“, i sledeće nagrade - a to je bila Ninova za „Ruski prozor“ - prošlo je punih dvadeset godina. Za to vreme objavio sam desetak knjiga, bio preveden na petnaest jezika, i nisam kukao što svake godine bude dodeljeno oko dve stotine književnih nagrada, a mene nijedna da okrzne. Znate, nema te nagrade koja može nekog pisca na duže vreme uspostaviti kao relevantno ime ukoliko on sam nema umetničku težinu. Ipak, bolje je biti dobar nenagrađivani pisac, nego nagrađivani mediokritet.

Koliko se realni događaji i ljudi iz Vašeg života nalaze i ulaze u Vaša dela?

Što sam stariji sve manje izmišljam. Svi moji romani imaju veoma jasne prostorne i vremenske koordinate. Naravno da sirovi život, ono što je naše iskustvo, u književnom postupku prolazi određenu modifikaciju, ali isključivo zato da bi bilo stvarno i moguće, kako savetuje Aristotel. Dakle, moji književni junaci imaju svoje uzore u životu.

Kako biste strancu opisali Srbiju i Beograd?

Pre desetak godina u jednoj emisiji austrijske televizije na pitanje novinara da li je Beograd lep, rekao sam da ukoliko bi gradove upređivali sa glumcima, onda je Beograd lep na način Hemfrija Bogarta.

Koja Vam je prva misao kada iz aviona vidite aerodorom i Beograd?

Hemfri se ne menja, i dalje je lep.

Imate li poteškoće prilikom pisanja kraja knjige? Da li se dešava da kraj bude drugačiji od onog koji ste zamislili na početku pisanja?

Nikada nemam unapred zamišljen kraj romana. To je možda važno piscima žanrovske literature. Najvažnije je postići intonaciju, uspostaviti disanje i logiku teksta. Kada se u tome uspe, sve ostalo dolazi samo od sebe, podleže nekakvim unutarnjim zakonima dela, pa razrešenje i kraj dolaze sami od sebe.
 
Autor: Katarina Martić
Izvor: Terminal