Harlan Koben: Nemam nikakva interesovanja ni hobije – osim pisanja [video]

Pisac kriminalističkih romana govori o tome kako je rano ostao bez roditelja, o svom „mega-ugovoru“ sa Netfliksom i inspiraciji za seriju „Lazarus“.

Slavni pisac Harlan Koben rekordnom brzinom je smislio koncept za seriju „Lazarus“, koja se snima u produkciji Amazon Prajm Videa. „Obično kada dođem do neke ideje, to ne bude propraćeno onim čuvenim uzvikom: Eureka!“, objašnjava dok sedi u prostoriji za sastanke studija u Mančesteru, gde se snima ova šestodelna serija sa elementima natprirodnog.

Ideja mu je sinula kada je nakon jedne partije tenisa vodio svog ostarelog tasta u psihijatrijsku ordinaciju. „Bilo je to pred sam kraj, kada je već postao izuzetno depresivan. Sećam se da sam razmišljao o svom jadu i nesreći koji su izneti u toj ordinaciji, pa sam se zapitao da li je to sve prodrlo u same zidove.“

Krajnji ishod – nastao u saradnji sa britanskim koscenaristom Denijem Broklherstom – jeste šestodelna serija nabijena emocijama u kojoj Sem Klaflin glumi Džoela Lazarusa, forenzičkog psihologa koji pokušava da se izbori sa samoubistvom svog oca dr Džonatana Lazarusa (Bil Naj), tako što se posvećuje rešavanju nekoliko međusobno povezanih nerešenih slučajeva. Tokom tog poduhvata dr Lazarus se ponovo pojavljuje kako bi pomogao sinu da reši ova ubistva. A možda i nije baš tako...

„Prilično sam jednodimenzionalna osoba“

Koben, koji je prodao 90 miliona primeraka svojih 35 romana, i dalje objavljuje po jedan roman godišnje, uprkos tome što je sklopio devetogodišnji „mega-ugovor“ sa Netfliksom putem koga je aktivno uključen u adaptaciju svih svojih romana (do te mere da on odobrava i kostime glumaca). Uz sve to, radi i na ovom originalnom projektu za Amazon.

Objašnjava da sve to uspeva da izvede tako što se odriče svega ostalog. „Tajna je u tome što nemam svoj život, nemam nikakva interesovanja ni hobije. Ne bavim se kolekcionarstvom, ništa ne kupujem. Ja sam prilično jednodimenzionalno ljudsko biće. Svaki put kada radim nešto nevezano za moj posao, čujem glas u svojoj glavi koji kaže: Ovo vreme si mogao da iskoristiš za pisanje.“

Možda deluje da vodi nešto poput monaškog života, ali ovaj šezdesettrogodišnji autor tvrdi da mu je život uzbudljiv i nabijen adrenalinom. „Stvar je u sledećem. Zbog te jedne moje male ideje (nastale od jedne posete ordinaciji, i zbog koje Bil Naj i Sem Klaflin zajedno snimaju scene u veličanstvenom ambijentu) 200 ljudi je dobilo posao na ovom projektu. Upravo su objavljeni konačni podaci o gledanosti Netfliksove serije ’Ako me jednom prevariš’ (snimljenoj prema istoimenom romanu, prim. prev.). U prvih 90 dana emitovanja serija je gledana u 99 miliona domaćinstava, što znači da ju je pogledalo oko 200 miliona ljudi. Ako vas tako nešto ne oduševljava i ne uzbuđuje, onda se bavite pogrešnim poslom“, dodaje uz osmeh.

„Holivud je zemlja snova“

Koben se razočarao propalim pokušajima ekranizacija njegovih romana u Los Anđelesu. Jedan prijatelj ga je upozorio: „Holivud će te zgaziti kao bubašvabu.“ Na kraju je poslušao savet i vratio se svojim knjigama.

„Neću pričati uobičajenu priču kako su svi u Holivudu grozni“, kaže slavni pisac. „Po mom mišljenju, problem sa Holivudom jeste taj što je to zemlja snova. Dakle, kada vam kažu da će snimiti nešto, oni ne lažu, jer znaju da su šanse toliko male da moraju sami sebe u to da ubede, pa vam daju prazna obećanja.“

Izvršna producentkinja Nikola Šindler je njegov moćni saveznik. Nakon što su je opčinili Kobenovi romani, nagovorila ga je da ponovo okuša sreću, ali ovoga puta sa televizijskom imperijom čije se sedište nalazi na severu Engleske.

Iako prosečni gledaoci iz bilo kog kutka sveta to možda ne bi primetili, ulažu se svi napori da Kobenov univerzum bude što univerzalniji za celo tržište koje ova striming platforma pokriva.

„Moji roditelji bi bili ponosni“

Uprkos tome što polovinu svog vremena posvećuje televizijskim ekranizacijama svojih romana, Koben smatra da je pisanje njegov glavni poziv, za šta kaže: „I dalje se obradujem kada prođem pored neke knjižare i u izlogu vidim svoju knjigu.“

U prošlosti je svoj rad opisivao čas kao ostvarenje želja, čas kao terapiju. Serija „Lazarus“ se pokazala i kao jedno i kao drugo, pošto je inspirisana „presudnim trenutkom u životu“ – smrću oca, kada je Koben imao 26. godina. Čuveni pisac je odrastao u jevrejskoj porodici u Nju Džerziju. Njegova majka vodila je turističku agenciju, dok je otac bio advokat.

„Često pišem o odnosu između oca i sina. Osećaj da liku koga glumi Sem nedostaje lik kojeg glumi Bil prožima svaku scenu u kojoj su njih dvojica zajedno. To je delimično ostvarenje želje – moj junak i dalje ima priliku da provodi vreme sa svojim ocem. Moćno, zar ne?“

Ispostavilo se da je priča toliko emotivna da ga je tokom pisanja dovela do suza. Pisao ju je tokom epidemije kovida u svojoj viktorijanskoj kući u Nju Džerziju, gde živi sa suprugom, pedijatrom. „Retko plačem“, kaže, „ali kada se dogodi, obično je dobar znak.“

Bol zbog gubitka roditelja uvek je veoma jak. Koben je ostao bez oba roditelja pre svoje tridesete. „Često pomislim na to kako nikada nisu imali priliku da upoznaju svoje unuke. I dalje sanjam svog oca. Pred sam kraj sna dođe onaj momenat kada postajem svestan da je samo san, što je bukvalno najstrašniji trenutak, jer znam da otac ponovo neće biti tu pored mene.“

„U životu svakoga od nas postoji neka osoba koje više nema, zbog koje se zapitamo šta ako bismo dobili priliku da još jednom sa njom porazgovaramo. I to je suština svega. Sama pomisao na oca dovodi me do suza.“

A kako misli da bi roditelji reagovali na njegov izuzetan uspeh? „Baš sinoć sam sa Bilom razgovarao o tome, pošto je i njegov otac rano preminuo. Verujem da bi bili van sebe od sreće.“

„Ja sam jedan dosadnjaković iz predgrađa“

Svestan je da bi čitaoci mogli da budu razočarani kada ga upoznaju – uprkos tome što ga je Den Braun (Kobenov prijatelj sa fakulteta) jednom prilikom opisao kao „savremenog majstora zapleta i preokreta“.

„Postoji jedan Floberov citat – ’Budi uzdržan i običan u stvarnom životu da bi mogao da budeš razuzdan i originalan u svom stvaralaštvu.’ Ja sam u suštini samo jedan običan otac iz predgrađa sa četvoro dece koja misle da sam štreber. Ja sam dosadna osoba. Verovatno sam i vas totalno smorio. Ali se nadam da moji romani takvi nisu.“

Od momenta kada je sklopio svoj prvi izdavački ugovor sa 26 godina (iste godine kada mu je otac preminuo), niko za njega nije izjavio da je dosadan. Ipak, svestan je da postoji izvestan prezir prema piscima koji se bave komercijalnijim oblicima književnosti.

„Svaki pisac na ovom svetu želi dve stvari: veći tiraž i bolje kritike“, priznaje. „Međutim, snobizam uglavnom potiče od ljudi koji u tome nisu uspeli. Družio sam se sa Dejvidom Fosterom Volasom“, američkim profesorom i autorom veoma hvaljenog romana „Beskrajna lakrdija“, koji sadrži na stotine fusnota. „Dejvid je uvek rado čitao moje knjige i u njima uživao. Stoga ne razmišljam preterano o svemu tome.“

Povremeno se usprotivi neizbežnom klasifikovanju svog stvaralaštva u okvire određenog žanra. „Prezirem sve one stereotipe koji se vezuju za pisce misterija. S vremena na vreme, moram da odbijam pomodne stvari koje mi predlažu za promocije mojih knjiga. Ništa od toga ne volim. Nadam se da moje knjige čini posebnim upravo onaj emotivni naboj koji se nalazi u samom srcu priče.“

Drago mu je što je pronašao format pomoću kog može da istražuje teme porodice, ljubavi i smrti, dok istovremeno tera čitaoce da gutaju stranice. Sam ih naziva „romanima koji vas uvlače u sebe, knjigama koje nosite sa sobom na odmor, a zbog kojih onda ne želite da napustite sobu“.

„Kriminalističku fikciju smatram formom, a ne žanrom. Kao što su sonata ili haiku. Upravo ta forma mi dopušta neograničenu slobodu, zbog koje sam uradio sve što sam poželeo.“

Autor: Itan Smolman
Izvor: telegraph.co.uk
Prevod: Kristijan Vekonj
Foto: JR/Inside Out Project