Ivan Tokin: Pisanje mi je beg u život

Novi roman Ivana Tokina „Crna noć nada mnom i zvezdano nebo u meni“ na književnu scenu izvodi heroinu kakvu domaća književnost još nije imala, a u ekskluzivnom razgovoru za Bukmarker, uz priču o knjizi, pisac nam otkriva i tajne svog stvaralaštva.



Priča o Leli, glavnog junakinji novog romana Ivana Tokina „Crna noć nada mnom i zvezdano nebo u meni“, koji smo čekali šest godina, počela je kao eksperiment. Autor kultne knjige „Najnormalniji čovek na svetu“ hteo je da napiše laku priču u nastavcima, možda čak i scenario za seriju, a napisao je roman koji smatra svojim najzrelijim delom. „Crna noć nada mnom i zvezdano nebo u meni“ na književnu scenu izvodi heroinu kakvu domaća književnost još nije imala – ženu koja ubija precizno i hladnokrvno, ali s unutrašnjim svetom koji je bogat, kompleksan i utemeljen u telu, tišini i osami. Ona razbija stereotipe o ženama u fikciji: nije ni žrtva ni femme fatale, ona je autentično biće koje se ogleda i u ogledalu i u svojoj slobodi.

„Pisao sam ovu priču ne misleći da će od nje išta biti i onda, kad sam imao sedam ili osam poglavlja, desilo se ono u šta verujem, što znam da se dešava, ali se ipak uvek iznenadim kad se još jednom desi. Priča je našla mene. Počela je da me muči kad je ne pišem. Samo sam o tome mislio. To nije lako za okolinu, a ja imam porodicu. Ta priča mi je postala opsesija. Ponekad sam je se plašio. Nisam mogao da je pišem sa strane, živeo sam u njoj godinu dana. Prošao je ceo mesec otkako sam je završio, a meni i dalje nije laknulo, a to se obično desi čim završim roman. Jeste me promenila kao pisca, ali o tome nisam razmišljao dok nisam dobio Vaše pitanje – odakle je došla Lelina priča i da li me je i u kom smislu promenila kao pisca. Promenila me je, samo još ne znam ništa konkretno da kažem o toj promeni, ali je osećam“, rekao nam je na početku razgovora Ivan Tokin.

U domaćoj književnosti gotovo da nema junakinje kao što je Vaša. Lela je profesionalni ubica. Ali dok s jedne strane hladnokrvno ubija ljude, s druge je devojka koja pada na jednostavna muška udvaranja i slatke su joj rečenice poput one Gde ti je papirić? Onaj u koji si bila umotana, bombonice. Da li je to njena kontraravnoteža? Šta je najvažnije što treba da znamo o njenom svetu – unutrašnjem i spoljašnjem?

Lela se ne plaši smrti, i to je jedino što treba da znamo o njenom unutrašnjem i spoljašnjem svetu. Ona je u svakom trenutku spremna da umre, bez samosažaljevanja. Zabavlja se uzidana u trenutak, koji za nju traje večno. Takvi ljudi su retki u životu, pa i u književnosti. Ona nikad nije u ravnoteži, i ovakvu kakvu je sad znamo, teško da je nešto može dovesti u ravnotežu. Bombonice i papirići su samo kulise, moglo je da bude i bilo šta drugo. Stevica joj se svideo, i privukao ju je fizički, mogao je da priča šta god hoće.

Ako se stvarno oslobodiš, bićeš sama... Ako budeš izvrsna, bićeš sama. Parafrazila sam deo očevog govora ćerki. Zašto su sloboda i izvrsnost izjednačeni sa samoćom?

Sa koliko se stvarno slobodnih ljudi Vi družite? Ja ni sa jednim. Koliko ih poznajete? Ja nijednog. Sloboda ne prija neslobodnima, uznemirava ih i plaši. Izvrsnost isto. Mislim, to su samo teze, ovo je samo roman, romani postavljaju pitanja, a odgovore na takva pitanja možemo da nađemo u sebi samima.

Lelu posao vodi u Makedoniju, Grčku, ali i mnogo dalje, u Singapur, na Tajland... U Singapuru dobija partnerku Džisu. Brzo smo se posestrile, mada trebalo bi da mogu da je ubijem a da ne trepnem, i ona mene isto – kaže Lela. Šta za osobu poput nje znači prijateljstvo? Koliko su ona važna za normalan i ispunjen život uopšte?

Za osobu poput Lele prijateljstvo znači zabranjenu teritoriju, zbog prirode posla kojim se bavi. Međutim, mi je upoznajemo u fazi života u kojoj ona počinje sebi da dopušta ulaske u zabranjene teritorije, jer joj se tako prohtelo, da se prepusti. Lela tek uči da se druži. Koliko su prijateljstva važna za normalan i ispunjen život? Mene pitate. Nemam pojma. Normalan život za svakoga znači nešto drugo. Kad ima mnogo ljudi koji veruju u samo jednu normalnost, treba ih se kloniti. Gledanje cveta kako raste čoveka može da ispuni više nego druženje sa mnogim ljudima koji dišu po ovoj planeti. A opet, ima toliko predivnih ljudi, koje čovek samo kad vidi, ispunjen je.

Crtanje je Lelin način da sebi da oduška. Zašto ste joj dali baš taj talenat?

Crtanje je jedini način na koji ona stvarno ume da se izrazi, sve ostalo, ma koliko bila dobra u nečemu, samo su bežanja od jednostavne činjenice da je ona slikarka. Sve će uraditi samo da ne slika, slikanje je jedino na ovom svetu čega se ona plaši, jer tamo je čeka istina, za koju ona misli da je strašna, ali kad bi mene pitala, rekao bih joj da je tamo čeka magija.



Pisanje je Vaš posao, ali smatrate li ga i načinom da iz sebe izbacite negativnu energiju? Šta je još za Vas beg od svakodnevice?

Pre nego što sam počeo redovno da pišem, i objavljujem, nisam se baš najbolje snalazio u životu, ma kako da je to spolja izgledalo. Od svakodnevice ne bežim, volim svoju svakodnevicu, rutine me smiruju. Pisanje mi nije beg od života, pre mi je beg u život.

Sreća je za one koji ne znaju za bolje – pišete na jednom mestu u romanu. Šta je bolje od sreće? Da li je i kako Vi definište i osećate?

Da, napisao sam to. Izletelo mi je. Težiti sreći ne priliči mi razumnom čoveku. To što sam napisao objašnjeno je u romanu odmah, u rečenicama koje slede. Sreća je biti živ. Svaki čovek u svakom trenutku ima sve što mu je potrebno da bi bio srećan, to mislim, i zato sam tako napisao, mada je to Lelin stav, ali s kojim se ja slažem. Gledao sam nedavno svoju petogodišnju ćerku kako igra balet. Izvodila je osnovne baletske pokrete, u većoj ili manjoj meri vešto, ozbiljna, u belom kostimu. Bio sam preplavljen osećanjem zahvalnosti što sam živ, što je ona živa, i ganut pokretima tog malog tela. Da li bih to nazvao srećom? Ne. To bih nazvao životom. Meni je život dovoljan.

Sve Vaše romane karakterišu snažni junaci, radnja proizilazi iz njihovih osobina, iz sudbina koje ste im namenili. Šta Vam je najvažnije kod oblikovanja karaktera?

Kod oblikovanja karaktera likova sve mi je najvažnije. Hoću da znam sve o tom liku, znam mnogo više nego što mi je potrebno za priču, mada, nikad se ne može previše znati o liku. Moram da znam što više o njegovom životu i načinima na koji ga on doživljava, da bih mogao da predvidim kako će se ponašati u određenoj situaciji. Sve znam o svojim likovima. Znam njihov seksualni život i fantazije, od toga počinjem, znam o čemu misle pred spavanje, znam im sve strahove, da li i kako nalaze mir, znam šta misle o sebi, o svom telu, kako su ih roditelji tretirali u detinjstvu, na šta su kod sebe ponosni i čega se stide, načine na koji manipulišu drugima, ili se njima manipuliše, i svi ti detalji se skoro nikad ne pominju u priči, ali kad sve to znam, pisanje mi ide kao disanje, jer to su onda stvarni ljudi, pustim ih da žive, posmatram ih i zapisujem to što vidim, osećajući veliku odgovornost da sve zabeležim onako kako se stvarno desilo. Samo, likove upoznajem i tokom pisanja priče, i nekad se ukočim, jer mi je za dalje potrebno da poznajem nekoga još bolje, detalj mi zafali, pa se uvlačim u tog čoveka i istražujem, pa to onda traje, kao što se dešavalo kod pisanja ovog romana.

„Himne Noći“, „Učenje don Huana“, „Majstor i Margarita“, „Mrtve duše“, „Autostoperski vodič kroz galaksiju“ – dela su koja imaju poseban značaj za Lelinog oca, pa onda i za nju samu. Koja dela su Vas učinila čitaocem i piscem? 

Kad sam pročitao prvu knjigu u životu, poželeo sam da budem pisac. Mnogo sam čitao i sve što sam pročitao uticalo je na mene, kao i sve što sam doživeo i video. Počeo sam da pišem u osnovnoj školi, i od tada sam uvek nešto pisao, ali nisam objavljivao, nisam ni pokušavao da objavim. Mnogo toga sam radio, možda sam bežao od pisanja. A onda pisanje je bila slamka za koju sam se uhvatio, u jednom trenutku, u životnim okolnostima u kojima sam se našao, i evo, još se držim za nju.

Šta vidite kao glavni zadatak književnosti danas?

U vremenu koje dolazi glavni zadatak joj je da nastavi da postoji.

Autor: Maja Šarić Vlaović
Izvor: časopis Bukmarker, br. 55