O granicama, diktatu savršenosti, samopouzdanju i autentičnosti na druženju sa dr Alijem Fenikom, autorom knjige „Crvene zastavice, zelene zastavice“, u knjižari Delfi SKC

Ekskluzivni gost Sajma knjiga, psiholog dr Ali Fenik, autor knjige „Crvene zastavice, zelene zastavice“, družio se sa brojnim čitaocima u knjižari Delfi SKC. U prijatnoj atmosferi dr Ali Fenik, na društvenim mrežama poznat milionima pratilaca kao @moderndaypsychologist, razgovarao je o svojoj knjizi, ali i o mnogim izazovima sa kojima se svako od nas svakodnevno susreće.


 
Pošto se već 20 godina bavi proučavanjem ljudskog uma i ponašanja, zanimalo nas je zašto su crvene zastavice i zelene zastavice važna tema.
 
„Psihologija ume da bude vrlo zahtevna i komplikovana i zato se trudim da teme kojima se bavim uobličim i saopštim na način na koji se to lakše može prihvatiti. Tema crvene zastavice, zelene zastavice je veoma interesantna i prvi put je pokrenuta na polju dejtinga. Mladima, ali i starijima, danas nije lako da se snađu na tom terenu i zato se ovaj fenomen i razvio. Ljudima je bio potreban brz način da odrede da li je neko ponašanje zdravo ili nije. Brz način – zato što danas živimo brzo, zato što je svet komplikovan i neke odluke moramo da donosimo u hodu. Pojam se posle proširio i na polje poslovnih odnosa, porodične i prijateljske odnose i ono što je u vezi sa ovim terminom lepo jeste to što je univerzalan. Knjiga je prevedena na 23 jezika, tako da i u Srbiji, Koreji, Holandiji, Španiji svako može da razume termin crvenih i zelenih zastavica. U savremeno doba dosta se toga brzo menja u svetu oko nas i ja sam se u ovoj knjizi potrudio da saopštim ljudima kako da se najlakše prilagode tim promenama.“
 
Ključno pitanje je kako da razvijemo veštinu prepoznavanja i razlikovanja crvenih i zelenih zastavica.
 
„Crvene zastavice se odnose na očigledno nezdravo ponašanje, kao što je manipulacija, iznuđivanje, zlostavljanje, ali postoje i one malo suptilnije, koje se možda ne osete u prvom trenutku, ali kasnije mogu da dovedu do negativnih posledica i to je prvo na šta bih se osvrnuo u vezi sa ovom knjigom. Crvena zastavica nama znači opasnost. Ono što je fascinatno u vezi sa mozgom, to je da je on podešen za preživljavanje, nije ustrojen na uspeh niti na to da budemo srećni, već da preživimo. Tako da je naša prirodna reakcija da uzmaknemo kad smo u opasnosti, a možda to nije uvek prava reakcija. U slučaju opasnosti bilo bi dobro da zastanemo, da se uključimo u problem i da razmislimo o njemu pre nego što donesemo odluku o tome kojoj ćemo reakciji da pribegnemo. Takođe, moramo obratiti pažnju i na zelene zastavice. Cilj našeg mozga je bezbednost, samim tim kad je nešto zeleno, bezbedno, mi umemo to da zanemarimo. A treba da prihvatimo te pozitivne stavke, empatiju, poštovanje kod druge osobe.“
 
Crvene zastavice je najteže prepoznati kod nas samih, priznao je dr Fenik.
 
„Svi imamo negativne emocije, negativne reakcije, skloni smo krivici, sramoti, strahu. Trebalo bi da budemo skrušeniji, da se okrenemo više sebi. Efekat noja je veoma čest. Zarivamo glavu u pesak i ne želimo da prihvatimo svoje loše osobine, a biti u stanju da prepoznamo sopstvene crvene zastavice, smatram da je to supermoć. Stvari se oko nas odvijaju brzo, mi moramo brzo da reagujemo i ponekad u toj brzini imamo običaj da ispoljavamo ono što je loše, umesto da priznamo da smo mi crvena zastavica. Jedan od zaključaka mog istraživanja jeste da što više ispoljavamo i što brže donosimo odluke, to smo mentalno slabiji. Slično je sa stvaranjem mišića. Moramo da vežbamo kao u teretani, jer što manje razmišljamo sami o sebi, to smo manje u stanju da nešto uradimo. Moramo da budemo u treningu. Jung je dosta pisao o tome kako svi mi imamo tamnu stranu ličnosti i da moramo da budemo što svesniji naše tamne strane kako bismo prestali da je projektujemo na druge ljude. I na terapiji i u stvarnom životu vidimo da ne možemo nikoga da promenimo ukoliko neko ne želi da se promeni. Svako je na svom putu razvoja i isceljenja i, ako ne želi danas da nauči nešto, možda će poželeti sutra, kasnije, ili u nekom drugom životu.“
 
Na preko 85 posto odluka koje donesemo u danu deluju emocionalni ili sociološki faktori na koje mi nemamo nikakvog uticaja.
 
„Naš mozak funkcioniše paralelno na dva plana. Jedan je automatski – pričamo i pokrećemo ruku, i to se dešava samo od sebe. Ali postoji i onaj drugi deo mozga koji funkcioniše svesno i on baš i ne voli da radi i nije lako raditi sa njim. Mi smo robovi navike i preko 90 posto stvari koje radimo u životu, radimo po navici. To su ponašanja koja smo stekli odrastajući, tokom obrazovanja, i naš mozak funkcioniše tako da se trudimo da što manje energije potrošimo na donošenje svakodnevnih odluka. Kad god je to moguće, pribeći ćemo već naučenom ponašanju i navici. Ponekad se dešava da nismo svesni svoje prošlosti, razloga iz kog udovoljavamo ljudima, ili donosimo pogrešne odluke, ali svi mi to radimo, ljudi smo. Ali, ponekad je razlog za to u nekom prošlom uslovljavanju. Dakle, jedan deo toga je to da veliku energiju troši deo mozga koji služi za donošenje racionalnih odluka o svom ponašanju, a drugi veliki razlog je u tome što je mozak lenj“, rekao je Ali Fenik, a onda u praksi, sa posetiocima promocije, to i dokazao kroz mali test, gde se automatski odgovaralo na pitanja koliko je dva puta dva, ili koji je glavni grad Rusije, ali su se svi zamislili kada je trebalo odgovoriti na pitanja koliko je sedamnaest puta dvadeset devet, koliko golf loptica može da stane u avion.
 
Na pitanje koji odnosi su najizazovniji za proučavanje, dr Ali Fenik je odgovorio da su dugoročne veze najkompleksnije, bilo da su poslovne ili porodične.
 
„Iz nekih odnosa je teško otići tek tako. Zamislite da radite na mestu gde je atmosfera toksična, šef je loš, uslovi su loši, a vi niste u mogućnosti da pređete negde drugde. Zamislite brata, sestru, majku ili oca od kojih ne možete tek tako da odete. U dugoročnim vezama često se naviknemo na loše ponašanje, počnemo da ga prihvatamo i uđemo u način preživljavanja samo da bismo istrpeli to što nam se svakodnevno dešava. Kada su u pitanju odnosi iz kojih ne možemo samo da odemo, moramo da se distanciramo od toga što nam nanosi štetu, da razmislimo o tome i da s vremenom nađemo bolje strategije da izađemo na kraj sa tim problemima. Morate identifikovati da li samo preživljavate, kako biste napravili prostor da odredite granice i da u tom prostoru sebi date malo oduška, sve dok ne dođete do perioda rasta kada biste mogli da se posvetite pronalaženju boljih strateških načina za izlazak na kraj sa tom situacijom.“
 
Kako da izgradimo samopouzdanje i suočimo se sa diktatom savršenosti, koji nam serviraju društveno mreže, jedno je od ključnih pitanja danas.
 
„To je pitanje od milion dolara. Hajde da prvo pričamo o društvenom poređenju. Mi smo društvena bića i osećamo se bezbedno i sigurno ako pripadamo nekoj društvenoj grupi. Na društvenim mrežama imamo običaj da se poredimo sa drugima, ali moramo da imamo i svest o tome da društvene mreže nisu stvaran svet, već svet na kome svako određuje šta će na njemu da prikaže. Moram odmah da vam probušim mehur – niko nije savršen. Svi imaju crvene zastavice. Svakome je ponekad prljav toalet ili kuhinja. Stalno se poredimo i na to poređenje možemo da reagujemo na različite načine. Neki od nas će biti inspirisani, ali drugi će se možda osetiti zastrašeno, ljubomorno. Ključ je u tome da niko nije savršen. I budite sigurni – ako neko prikazuje savršenu sliku na društvenim mrežama, privatni život mu nije tako savršen. Zato što smo ljudi. Ali ako takve stvari mnogo utiču na vas, bolje je da provodite manje vremena na društvenim mrežama i da razmislite o sebi, da se posvetite tome da saznate zašto to na vas utiče toliko i da poboljšate sopstveno samopouzdanje. Ja četiri godine ne gledam televizuiju, jer je mnogo toga lošeg i ne želim da to utiče na mene, hoću da se koncentrišem na sebe. I uvek kažem, ako se nešto zbilja važno dogodi, neko će mi reći. Ponoviću: razmišljajte o sebi, gledajte u sebe i zapamtite – niko nije savršen“, rekao nam je dr Ali Fenik, koji je sa nama podelio da su za njega crvene zastavice zlostavljanje i nedostatak komunikacije u bilo kom odnosu, a na kraju je istakao i važnost autentičnosti, dajući savet kako da je postignemo.
 
„Ja sam profesor na univerzitetu i najviše radim u Dubaiju, gde svi brinu o tome kako izgledaju, tako da je za mene izlazak na društvene mreže i davanje saveta uz ples bio ogroman rizik. Proučavao sam društvene mreže i razloge zašto se neke stvari tamo dešavaju, kako algoritam odlučuje da li je nešto pozitivno ili negativno. Gledajući TikTok, koji je u početku bio platforma za ples, pomislio sam da, ako mogu neku bitnu poruku da prenesem u osam reči, a uz to plešem, možda uspem da ubedim algoritam da sam dobar plesač, pa će me proširiti dalje. I upalilo je! To je onda postao moj štos. Ali, proučavao sam na društvenim mrežama i mlađe ljude, jer imamo problem kako da dopremo do njih, i rano sam shvatio zašto je to bilo tako popularno – zato što su humor i zabava dobar način da se lako prenesu teške poruke. Nažalost, živimo u svetu gde su autentičnost i ranjivost često napadane, a naš mozak je ustrojen na preživljavanje a ne na uspeh. Tako da ne preuzimamo lako rizike. Ali ako želimo zaista da dopremo do drugih ljudi, autentičnost je odlično oruđe za to. Naravno, nećemo se uvek dopadati svima, to je normalno, ali ako predstavimo ljudima svoje autentično ja, ako smo ga svesni, ako ga prihvatimo i pokažemo drugim ljudima, onda ćemo uspeti da dopremo do ljudi do kojih treba. Što ste autentičniji i što više slušate sami sebe i ponašate se u skladu sa onim što zaista jeste, imaćete više uspeha u ovom svetu. Postoji divna studija medicinske sestre sa palijativne nege, koja je proučavala šta je to zbog čega se umirući najviše kaju. Na prvom mestu od pet stvari našlo se to što ljudi nisu više bili svoji, nisu bili to što jesu.“



Knjigu „Crvene zastavice, zelene zastavice“ možete pronaći u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs i na sajtu laguna.rs.