Prikaz „Autobiografije“ Agate Kristi

Pred kraj života, „kraljica zločina“ Agata Kristi odlučila je da malo ugodi sebi i napiše „Autobiografiju“ koja je objavljena tek posle njene smrti.

Ako ste mislili da je Kristi u „Autobiografiji“ otkrila neke pikanterije ili objasnila svoj misteriozni nestanak, bićete razočarani. „Autobiografija“ koju je objavila Laguna u poslovično odličnom prevodu Nenada Dropulića (koji sjajno hvata suv humor i ironiju kraljice krimića) je više kao foto album uspomena, lepih stvari i sećanja Agate Kristi.

I sama spisateljica u jednom trenutku kaže da radije razmišlja i priseća se lepih stvari nego ružnih i da će radije pisati o srećnom detinjstvu i lepim stvarima koje su joj se dogodile. Kao neko ko je preživeo dva rata, dva braka i solidnu količinu nedaća i isplivao iz svega toga damski i sa stilom, Kristi ima apsolutno sva prava da to i uradi.

Čitanje „Autobiografije“ je poput popodnevne šolje čaja sa omiljenom tetkom, duhovitom, živahnom, živopisnom i pomalo nestašnom (niste sigurni da vam nešto nije sipala u taj ukusni čaj).

Kristi najmanje piše o svom pisanju, romanima i likovima – mada saznajemo kako je došla na ideju da Poaro bude Belgijanac, na primer, uz duhvitu opasku o njegovim godinama ili otkud zna toliko o otrovima (radila je kao medicinska sestra u oba rata, a rad u dispanzeru tokom Prvog svetskog rata poslužio joj je kao inspiracija za „Tajanstveni događaj u Stajlsu“ – njen prvi roman koji je ove, 2020. proslavio stoti rođendan).

Putovanja i arheološka iskopavanja na koja je odlazila sa drugim, mlađim, suprugom poslužila su joj kao inspiracija za neke od njenih, meni najdražih, romana.

Da li ste znali da je dama Kristi surfovala? O da, surfovala je na Haitiju i u Kejp Taunu sa prvim suprugom i uživala u tome.

„Autobiografija“ je u najvećem delu dirljiv i topao opis odrastanja u viktorijanskoj eri. Najveći deo knjige posvećen je njenom srećnom detinjstvu i devojaštvu u Kairu.

Iz svake stranice se vidi da je Kristi uživala u pisanju svojih memoara, da nije mnogo vodila računa o hronologiji, da je pisala kao da ćaska sa čitaocem uz popodnevni čaj.

 Iz svih anegdota, pričica i komentara ljudi, okruženja, dpgađaja i epohe vidi se britak um, duhovitost i žudnja za životom koji su apsolutno neodoljivi i čine „Autobiografiju“ isto tako neodoljivom knjigom u kojoj  naprosto morate uživati.

Autor: Ksenija Prodanović
Izvor: Nedeljnik