Prikaz knjige: „Biser koji je slomio školjku“ Nadije Hašimi

Dve generacije avganistanskih žena, razdvojene stogodišnjom istorijom ratom razorene zemlje, ali sa skoro istovetnim problemima...
 
Neverovatni debitanski roman Amerikanke avganistanskog porekla Nadije Hašimi je snažan i mučan podsetnik da je fondacija Tompson Rojters 2011. godine proglasila Avganistan najgorom zemljom za žene.

Hašimini roditelji emigrirali su u Ameriku pre njenog rođenja, početkom sedamdesetih godina, ali njen život duboko je ukorenjen u istoriju i kulturu Avganistana, gde se ženama oduzimaju sva prava i gde moraju da se bore kako bi ih vrednovali kao pripadnike društva.

Hašimi je preko prijatelja, porodice i žena koje rade zajedno sa avganistanskim parlamentom, saznala za njihove frustracije, slomljena srca i trijumf, i tako je napisala ovu fascinantnu i neodoljivu priču da podeli ženska iskustva kroz delo fikcije „koje je sastavljeno od hiljadu istina.“

Poput dela Hoseinija, Džumpe Lahiri i Lise Si i ovaj roman zrači kulturološkom svesnošću i jakim emocijama. „Biser koji je slomio školjku“ je potresna i izuzetno nežna priča o životima dve žene iz iste porodice u borbi za kontrolom nad sopstvenom sudbinom.

Sa vekom i nekoliko generacija između, Rahima i Šekiba dele istu hrabrost i snove i obe pronalaze slobodu u avganistanskoj tradiciji „bača poš,“ koja dozovoljava devojčicama da se oblače i žive kao dečaci sve dok ne dostignu doba za udaju.

Kabul 2007, devetogodišnja Rahima i njene četiri sestre su jedina deca njenog oca, opijumskog zavisnika i majke koja popušta pod težinom razočaranja zato što nije rodila dečake.

Otac, ljutit i nasilan, retko kad im dozvoljava da napuštaju kuću i da idu u školu, dok starije devojčice počinju da privlače pažnju dečaka.

Jedino „utočište“ zarobljenoj porodici je njihova tetka Šaima, koju je defekt po rođenju, kriva kičma, osudio da ostane neudata i koja svu svoju energiju sad prenosi na bratanice.

Kada im otac ponovo zabrani da idu u školu, zato što nemaju brata da ih otprati, Šaima se priseća svoje prabake rođene skoro vek ranije, koja je praktikovala staru tradiciju bača poš, kako bi sama kovala svoju sudbinu.

Složili su se da se Rahima, sposobna i iskrena devojka, oblači i ponaša kao dečak sve dok ne dođe vreme za udaju. Kao sin, ona može da ide u školu, na pijacu i prati svoje starije sestre.

Sto godina ranije u Kabulu, upoznajemo Šekibu. Lice joj prekriva veliki ožiljak, koji je dobila za vreme detinjstva, prava katastrofa za devojku, u zemlji gde se deformiteti ne opraštaju tako lako.

Prisiljena je da nosi burku kako bi sakrila ožiljke jer se oseća „ružno“ i „strašno“ .

Kada zbog epidemije kolere ostane bez roditelja i u potpunosti sama, Šekiba pokušava sama da se izbori za svoj život, sve dok ne je familija ne natera da se oblači kao dečak i da radi kao stražar u haremu kralja Habibulaha zato što on ne veruje muškarcima čija je dužnost da nadziru njegove žene.

Ali šta će se desiti kada Rahima uđe u pubertet i bude morala da se uda? Kako će preživeti kad joj oduzmu nezavisnost koju je stekla živeći kao dečak? I da li će Šekiba uvek morati da živi kao muško?

Ovo je prelepo napisana i osmišljena priča o dve žene, kojima tradicija omogućava da potpuno učestvuju u društvenom životu tako što će preuzeti mušku ulogu. Ali neizbežno, postoje granice i zaostavštine u njihovoj slobodi.

Svedoci smo da se žene na svim nivoima društva, u dva različita veka, suočavaju sa istim restrikcijama i predrasudama, bilo da su to ulice Kabula ili bogatstvo kraljeve palate.

Rahima crpi snagu iz hrabrosti i odlučnosti njene neverovatne čukun-bake Šekibe i ova istrajnost, ova želja za opstankom uprkos svemu je ono što Hašimi vidi kao nešto što menja lice Avganistana danas, dajuću nadu u sutra.

Snažan i detaljan uvid u život žena  u jednoj od najproblematičnijih zemalja.

Izvor: clitheroeadvertiser.co.uk
Prevod: Miloš Vulikić