Prikaz knjige „Ponoć u njenim rukama“

Gorak, nežan, strastven i svirep. Takav je pripovedač čija Ana drži ponoć u svojim rukama, ono doba kad nastupa smena, prelaz, nešto drugo. U početku je metafora maglovita, a onda, iz stranice u stranicu postaje sve očiglednija, teskobnija, i toliko jasna da je čitaocu teško da sam sebi prizna koliko mu je ta slika poznata i mučna.

Zoran Penevski je pisac srednje generacije sa zavidnom bibliografijom ‒ četiri romana, zbirka priča, dva grafička romana, četiri scenarija za strip-albume, priređivač, urednik, prevodilac, kritičar… Sve ono što čini nobles literarnog sveta danas.

A onda, Penevski se emotivno ogoli u ovakvom romanu – hronologiji i anatomiji jedne ljubavne veze koja se odvija u Pančevu, od 1995. do 2003. godine. U ovoj prozi, koja se ne čita s lakoćom, koja provocira, teši i iskupljuje u isto vreme, čitalac se oseća svakako. Žudi da voajerski posmatra šta će biti s Miroslavom i Anom, klima glavom nad Miroslavljevim unutrašnjim monolozima i navija da ih on izrekne naglas pred Anom, i, neminovno, simpatiše Anu.

„Ako bih otišao od tebe, to bi značilo da sam ili pogrešio što sam uopšte i hteo da budem s tobom ‒ a znam da to ni u kom slučaju ne može da bude greška ‒ ili da sam zavoleo nekog drugog više od tebe.“

Svakodnevica ide svojom tokom, kraj je devedesetih koje su obeležili sumorni događaji, njih dvoje žive svoj ušuškani mikrokosmos, svoj život savremenog para bez dece, s poslovima kojima nisu zadovoljni, u stanu koji su im ustupili Anini roditelji, slave Novu godinu bez prijatelja, u fuziji sopstvene dvočaure. Razgovaraju, dele intimne detalje iz prošlosti, a onda, kako vreme ide, razgovori postaju scenario već viđenog, „to zanemarljivo i besmisleno opisivanje običnih svakodnevnih radnji, susreta i postupaka pretvorilo se u nešto veliko i neprohodno, kao gomila rashodovanih stvari u ostavi“.

Izlizani scenario razgovora ustupa mesto tišini, odakle progovara savršeni stilista, u rečenici svedenoj na ono najvažnije, gde nijedna reč nije suvišna, nijedan pridev, nijedno poređenje, gde je sve na svom mestu i gde se čitalac, ponovo, oseća kao sateran uza zid:

„Njena predstava o vođenju ljubavi bila je sasvim drugačija od moje. I niko nije popuštao. Niko od nas dvoje nije hteo da taj mali prostor intime nad kojim je imao potpunu kontrolu prepusti olako onom drugom, iako je u pitanju bila osoba koja se bezgranično volela. Zatečeni u okruženju koje je bilo protiv naših interesovanja i sposobnosti, svoje živote unakazili smo uzmicanjem od telesnog zadovoljavanja. To bi trebalo da kažem Ani. To bi obavezno trebalo da ispričam Ani kad budemo oboje budni, obećao sam sebi.“

U budnom stanju, rekla bih da ovo nije roman već zbirka majstorskih mikroeseja o ljubavi. U snu, rekla bih da je ovo elegičan roman o pokušaju da se održi odnos, da se ostane u kontaktu, da se bude živ, da se prevaziđu sebičnost i rutina.

Čitaoce koji se odluče da testiraju svoju moć (ljubavne) introspekcije dočekaće knjiga koju će ljubomorno čuvati u uglu svoje biblioteke.
 
Autor: Ivana Misirlić