Prikaz knjige: „Poslednja seansa“ Agate Kristi

Iza kraljice neizvesnosti, Agate Kristi, ostala je zbirka njenih najjezivijih i najmračnijih priča „Poslednja seansa“.

Agata Kristi je preminula 1976, ali to ne znači da nema materijala koji njeni čitaoci još mogu da otkriju. Zbirka „Poslednja seansa“ pored njenih najboljih kratkih priča strave sadrži i „Ženu Kenejinovu“, koja je do sada bila objavljena samo u opskurnom italijanskom časopisu početkom 20. veka, a reč je o kratkoj priči koja pominje biblijsku priču iz svog naslova, uz kristijevski zaplet koji je njen zaštitni znak. Iako nije najsnažnija od dvadeset priča u zbirci, u njoj definitivno ima nečeg što će zainteresovati širu publiku, a ne samo radoznale kolekcionare.

Ruku na srce, nečije shvatanje „snage“ priče će verovatno zavisiti od toga da li, kao ja, više volite misterije koje samo izgledaju neobjašnjivo, ali imaju racionalno objašnjenje, ili više volite čiste horor priče. Priče oba tipa su zastupljene u dobrom broju i odlično su društvo pred spavanje.

Dugo sam verovala da su horor priče često krimi priče preuveličane do grotesknih razmera, gde natprirodno ponekad stoji umesto nerešivog.

Naravno, ne postoji nerešivo kada je tu proslavljeni belgijski detektiv Agate Kristi, Herkul Poaro. Pojavljuje se u tri priče u kojima raskrinkava prevare i usput spasava živote. Međutim, nije potpuno skeptičan, na iznenađenje njegovog vernog pratioca (i povremenog naratora njegovih priča), Artura Hejstingsa, što se vidi iz razgovora sa ucveljenom udovicom koja je zabrinuta da će joj staro egipatsko prokletstvo odneti sina nakon što joj je već ubilo oca:

„Možda mislite da sam luckasta i naivna, gospodine Poaro, ali bojim se. Šta ako duh mrtvog faraona još nije zadovoljen? Možda vam se čini da govorim besmislice…“

„Ne, nikako, ledi Vilard“, reče Poaro brzo. „I ja verujem u moć sujeverja, jedne od najvećih sila koje je svet upoznao.“

Začuđeno sam ga pogledao. Nikada ne bih ni pomislio da je Poaro sujeveran. No moj omaleni prijatelj očigledno je govorio iskreno.


Poaro nije jedini poznati detektiv Agate Kristi koji se pojavljuje na stranicama ove knjige: Gospođica Marpl se takođe pojavljuje u dve priče. Priče sa njima, kao i sa još nekoliko epizodnih detektiva, sadrže oštroumna, potpuno racionalna rešenja. S druge strane, u ostalim pričama pravda je u rukama sila koje daleko prevazilaze obične ljude.

Od ovih čistih horor priča, meni se najviše dopala „Pas smrti“, zastrašujuće upečatljiva priča o misticizmu u vreme Drugog svetskog rata. Ovo je verovatno najmanje impresionistička horor priča u zbirci. Priče kao što je ona iz naslova ili maločas pomenuta „Žena Kenejinova“ uspešne su najviše zahvaljujući Agatinom poigravanju sa atmosferom, dok vešt zaplet, koji je njen zaštitni znak, ovde, za promenu, igra sporednu ulogu.

Što uopšte nije kritika. Ipak se isto može reći i za sjajan završetak jednog od mojih omiljenih romana Agate Kristi, „Beskrajna noć“, koji je studija o psihološkom hororu od koje mi se i danas diže kosa na glavi. Možda zato što sam bila naivna trinaestogodišnjakinja kada sam je pročitala, ali tih nekoliko poslednjih stranica je na mene ostavilo trajan utisak. Naravno, priča je i do tada bila uzbudljiva i oštroumna, ali čisto ludilo na poslednjim stranicama me je ostavilo bez daha.

Ta ravnoteža između inteligencije i užasa karakteriše još jednu moju omiljenu priču u zbirci, „Slučaj plave vaze“, u kojoj mladi Džek Hartington čuje sablasne urlike straha koje niko drugi ne primećuje. Kada se poveri starijem poznaniku, psihijatru Embrouzu Lavingtonu, doktor ima teoriju zašto Džeka progone ovi zvuci:

„Ali zašto u mene?“, promrmlja Džek buntovno. „Zašto ne u nekoga ko može da učini nešto dobro?“

„Vi smatrate da sila ima inteligenciju i svrhu, a ona je zapravo slepa i dejstvuje mehanički. Lično ne verujem u duhove vezane za zemlju koji opsedaju neko mesto s nekakvom svrhom. Ali ono što sam viđao toliko puta da ne verujem da je čista slučajnost jeste neka vrsta slepog pipanja za pravdom – podzemno kretanje slepih sila koje uvek potajno rade ka tom cilju…“


Horor priče koje, po mom mišljenju, ostavljaju najjači utisak imaju zajedničku težnju ka pravdi, što je zaštitni znak žanra misterije, čak i onda kada je ta pravda osujećena ili podrivena. Gledano u celini, ova zbirka ima savršenu ravnotežu između strave i misterije, mada se nekoliko priča sa elementima natprirodnog – a naročito one u kojima je reč o deci – nema srećan ishod za sve učesnike. Ali ovo ne bi bila reprezentativna zbirka horor priča ako bi pravda uvek na kraju bila zadovoljena. To je sastavni deo jezive briljantnosti Agate Kristi, to što zna kada da zadovolji čitaoce prizemnom monstruoznošću običnog ubice a kada da nas ostavi uz ledeni dodir nepoznatog.


Autor: Dorin Šeridan
Izvor: www.criminalelement.com
Prevod: Borivoje Dožudić