Prikaz knjige „Staljingrad“: Vanvremeno štivo

Pojam Drang nach Osten (nem.: prodor na istok) osmišljen je u devetnaestom veku, ali je punu primenu dobio „tek“ 1941. U julu te godine Hitler je odlučio da pakt Molotov–Ribentrop o sovjetsko-nemačkom nenapadanju više ne važi jer bi, navodno, bez osvajanja kavkaskog petroleja mogao samo da stavi tačku na Drugi svetski rat ni dva leta pošto ga je započeo. Po drugim izvorima, Firer zapravo nije imao poverenja u Staljina, pa je njegov pravi „prodor na istok“ bio u stvari preventivni napad jer bi u suprotnom Crvena armija navalila na Treći rajh. Zbog bilo kog razloga, pokrenuta Operacija Barbarosa, koja je podrazumevala prodiranje nacionalsocijalističke vojske sve do Volge, imala je početnih uspeha – kao i zastoja – ali da bi se uspešno završila, trebalo je osvojiti mesto koje se nalazilo sa projektovane „nemačke“ strane reke: Staljingrad. Borba je započela u avgustu 1942, a završena je u februaru 1943. godine.

Među više od deset istoriografskih knjiga koje je nezavisni engleski istoričar Entoni Bivor (1946) napisao, najviše nagrada i najnesporniju notornost stekao je upravo knjigom „Staljingrad“. Razlozi za njen uspeh su višestruki: najpre, delo tematizuje ključnu bitku Drugog svetskog rata jer je, posle iscrpljujućeg poraza, nemačka vojska počela da posustaje i, polako ali izvesno, kapitulira. Zatim, Bivor je temi pristupio na specifičan način: citirajući građu sa obe zaraćene strane i šireći u tom smislu pogled na praktično sve slojeve: civile, vojnike, oficire i vođe, čak i nemačke komuniste u službi NKVD-a ili na one Ruse koji su ratovali u redovima nacionalsocijalista, koje su pojačale i italijanske, mađarske, rumunske i hrvatske jedinice. Korišćeni materijal, čiji je dobar deo prethodno bio neobjavljen, uključivao je privatne dnevnike i pisma, izveštaje o dezertiranju iz arhiva sovjetskog Ministarstva odbrane, zaplenjene nemačke dokumente, zapise o ispitivanju zarobljenika, lekarske nalaze i izjave pojedinih učesnika i ključnih svedoka.

Možda ovo zvuči zastrašujuće sveobuhvatno, međutim, Bivor je uspeo da ne uplete čitaoca u gustu mrežu neophodnih podataka. To je postigao ne obraćajući pažnju na strateška pitanja koliko na sudbine vojnika i civila – tokom šestomesečne bitke ubijeno je četrdeset hiljada potonjih – i uverljive opise ambijenta. Sve i da knjiga nije izvrsno snabdevena prigodnim fotografijama i mapama vojnih operacija, čitalac „Staljingrada“ lako bi mogao da zamisli kako ulazi u ledeni rov ili bunker u kom uveliko promrzli i pregladneli soldat, bez obzira na to sa koje strane, načas ignoriše vaške koje ga obasipaju i sopstvena nadanja i strahove, ne bi li pojeo, u najboljem slučaju, komad zaleđenog hleba, a u gorem, parčence tela tek ubijenog druga.

Ovakvim pristupom Bivor je svom delu obezbedio empatiju i univerzalnost, uzbudljiv prozni naboj i trajnu svežinu, pa se ono danas čita kao da je upravo objavljeno, a ne, izvorno, pre četvrt veka. Sve to je logično budući da je engleski autor potpisnik četiri fikcionalne knjige, te nimalo ne čudi ni što se među tri krupne nagrade kojima je knjiga ovenčana nalazi i jedna za književna dela – „Hotornden“. Na kraju krajeva, čak i čitalac koji nije zainteresovan za istoriografska štiva može da uživa u „Staljingradu“ kao u nekonvencionalnom i vanvremenom romanu.

Autor: Domagoj Petrović